Миленко Вишњић: Зашто je Вучићу потребан сукоб Београда и Москве?

vucic-djukanovic-i-seikУ Москви, препуну чашу лажи и манипулација, Вучић је прелио подржавајући свог пријатеља Ђукановића у измишљеној руској завери припремања терористичких напада и атентата.

За боље познаваоце Вучићевог лика и дела, није изненађење што је он „одлучио да сарађује са међународном истрагом на руској завери планирања терористичких напада и атентата“, током које је србијанска истрага дошла до сазнања да је већ дуже време Ђукановић био праћен од завереника.

Жеља обојице „државника“ и њихових заједничких шефова је испуњена: макар су покушали да се Русија „међународно“  оптужи за заверу против лидера две „суверене“ државе.

Због заузетости враћањем суверенитета и државног достојанства, углавном су успевале Вучићеве манипулације (и не само његове, него и свих проевропских вођа од пуча 2000.) да одвуку пажњу Русије од неверног понашања Београда? Међутим, то више не пије воде, Русија је стала на своје ноге, постајући много мудрија и опрезнија, посебно поклањајући пажњу историјски братским и пријатељским народима.

Тако је и откривена Вучићева антируска игра.  Безусловно подржан Сорошовим фондом, Вучић је отишао толико далеко, да је престао да игра стару игру „равнотеже – и источна, и западна врата“ – отворено се опредељујући против Русије, форсирајући и измишљене приче „да само НАТО може заштитити Србију“. Сиромашне Србе ван Србије (своје „земљаке“) је одавно политички презрео, и службено их назвавши „Регионални Срби“.

Шта Грешника чини тако самоувереним?

Вучић је постао толико самоуверен у својој игри, да се не осећа нимало непријатно што Србија учествује у паралелним војним вежбама – истовремено, и са НАТО и са Русијом, што би за нормалну земљу био историјски преседан, одлучно заустављен, можда и крвавим  демонстрацијама.

Шта се десило у Београду? Ништа! Медији, сви под Вучићевом контролом, углавном су прећуткивали учешће српске војске на вежби са НАТО-ом у Црној Гори, форсирајући само причу о вежби „Словенско братство“, која се одржавала у Србији.

Најмање три повољне околности за Вучића, омогућавају му да се понаша осионо и тако бахато, понекад, и силеџијски, посебно према својим најближим инфериорним сарадницима, и најгоре, често урлајући и на потпуно недужне новинаре.

Прва околност је јака политичка, финансијска, па и безбедносна подршка Запада. Велико, и од никога контролисано задуживање државе, само је начин како Вучић „легално“ долази до средстава за антируску и про-НАТО пропаганду, контролишући десетине и десетине, само телевизијских канала, а о штампаним и електронским медијима да и не говоримо.

Сви главни, или готово сви, медији су под његовом контролом у Србији, плаћајући из Касе и своје приватне аналитичаре, унијаћене заљубљенике романо-германске цивилизације.

Друга околност, углавном производ или непосредна последица прве, јесте чињеница да нема тако јединствене и јаке организоване народне снаге која би зауставила његове лудорије – нема критичне масе која би рекла – Њет.

Трећа околност повољна за „лидера свег Србља“ јесте принципијелно немешање Русије у послове других земаља, па ни земаља пријатељских народа, што не значи и одустајање од веза са српским народом, заштитом њега и његове културе, коришћењем механизма тзв. меке моћи, а и тврде, ако би, недајбоже, дошло дотле.

Четврта, и можда најпогоднија околност за Вучићево хистерично понашање, јесте што он зна да ће Русија учинити све да се уздржи од било каквих непосредних потеза против њега.

То би било оно што Вучић и прижељкује: непосредан потез Русије би му добро подигло рејтинг код западних спонзора, то би му добро дошло за покретање отвореније медијске пропаганде о чвршћој вези са НАТО-ом; кукавици би то дало храброст и непосредан повод за јавну осуду Русије; имао би повод за отворенију хајку против „руске агресије“; посредно би неутралисао и већину Срба, који желе братске везе са Русијом. Обезбедио би себи и сигурну победу на предстојећим председничким изборима.

Пропагандом против русофила

Овакав какав је параноидан, политичар великог формата „Региона“ би такве евентуалне руске потезе хистерично објавио као политички притисак, што би се Москви и српском народу обило о главу, дајући повод и његовим „умереним“ присталицама и колебљивој бирократији да се нескривено окрене против Русије; такви и слични колебљивци би били одлучнији против пријатељства са Русијом, јачајући љубав према Западу (у ствари, ММФ).

На јединим медијима, Вучићевим, његови прозападни јастребови (искомплексирани коментатори и свезнајући бајни аналитичари) су све гласнији и агресивнији, заговарајући безуслован раскид свих веза са Русијом, па и заједничком прошлошћу која је уграђена у саму државност Србије.

Вучић неће бежати ни од лако могућег српско-српског сукоба, само да би остао на власти, запамћен као Тито 21-ог века, али  на погрешној страни. Неће се ни његови „аналитичари“ и остали Јакшићи, лако одрећи незарађеног хлеба!

Као „добар студент“ Војислава Шешеља, лукав и с огромним искуством манипулатора сваке врсте, несумњиво је да Вучићу није непозната историјска веза Србије и Русије, што га додатно учвршћује у уверењу да настави с таквом политиком, знајући да не постоји ништа, па ни његова издаја, што би могло изазвати освету Москве према српском народу.

Сагињањем главе пред трећеразредним западним бирократама, Вучић је годинама постајао неспорни мајстор за експлоатацију источних, а понекад и западних „партнера“. Стално хваљен, Вучић је много профитирао, централизујући своју моћ, параноидно указујући на сталну „опасност“ по његов живот, живот његовог вољеног брата, а богами, понекад и целе фамилије Вучић, окружене арсеналом „оружја руских атентатора“.

Јасно је као ведри дан, да Вучић непрестано плаши народ кијевским сценаријем или, још горе, ужасним сећањем на крвави 5-то октобарски државни удар 2000. године. У недефинисаним временским размацима, Вучић на својим медијима (а сви су под његовом контролом) понавља застрашујуће изјаве о могућем атентату и деловању непријатеља државе, одвраћајући тако збуњени народ од било каквих протеста.

Надаље, арапски развојни пројекат „Београд на води“, европски пут без одредишта, и скривена и постепена транзиција у НАТО“, само су неки од хиљаду разлога зашто Вучић стално препада народ, све га више исцрпљујући, сиромашећи га из дана у дан. Такође, јасно је и то зашто је Вучићу стало да се реши Москве, знајући да Русија не плаћа љубав политичара, макар они уз сведоке тврдили да су Срби.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!