Миленко Вишњић: БиХ – Завере ретко остају тајна

stvarni-planeri-zlocina-u-srebreniciУжаси сребреничких злочина (прво над Србина, а онда и Бошњацима) никога не амнестирају. Посебно је тешко замислити ментално здравље планера злочина толиког броја људи, само зарад доказа о туђој кривици.

Како је влада Алије Изетбеговића држала цивилно становништво Сребренице таоцем, подстицала Србе на напад на енклаву, а затим препустила цивилно становништво на милост и немилост нападу непријатеља? С друге стране, да ли је то само чин снисходљивости и покорности слабе владе у Сарајеву, или је то део плана западних обавештајних служби!?

“У освит јула 1995. године, пада сребреничкa енклава, хиљаде муслиманских војника и војно способних мушкараца убијени су или на непознат начин нестали. Неки војници су заробљени и по кратком поступку погубљени од стране снага босанских Срба!?, док су многи други погинули у борби.“, један је од стотину западних узвештаја, пристрасних прича о Сребреници.

Западне владе, медији, УН-е и Трибунал за ратне злочине у Хагу, упорно су заводили јавност о природи масакра, у исто време су остали нападно тихи о улози УН званичника у случају Сребреница, и муслиманској власти у Сарајеву у оркестрирању масакра. Или, тачније, макар јавно, из непознатог разлога се није противила злочину; нити над Србима, нити над Бошњацима.

AkasiАкаши, који је у то време био специјални изасланик генералног секретара УН у бившој Југославији, рекао је да су УН имале „ограничене могућности“, и нису могле спречити пад Сребренице. Он је изјавио Associated Press-у: „Било је стотину војника УН наспрам хиљаде српских!? војника. Шта смо могли да предузмемо?“

Према изјави особња холандском батаљона мировних снага УН, који је бии размештени у Сребреници, „сасвим мало се могло урадити“. Они су били овлашћени да позову ваздушне ударе, ако буде енклава нападнута; и када је нападнута, они нису учинили ништа, или су из неког разлога били блокирани од стране Уједињених нација све док није било прекасно.
Према сећању особља Холандског батаљона, „батаљон је рачунао на јаку ваздушну подршку … ваздушна подршка је затражена око 10.30 часова (11. јула 1995.). Онда, поред свих обећања, УН и даље нису успеле да обезбеде ваздушну силу.
У извјештају Холандског батаљона се наводи да, „И особље батаљона и остали су уверени да се пад енклаве може приписати очигледаном недостатаку подршке из ваздуха, ограничена непосредна ваздушна подршка није стигла док је битка заправо завршена“.
Зашто је Изетбеговић забранио помоћ?
Чак и без помоћи УН, босанско-муслимански режим Алије Изетбеговића је могао интервенисати да се заустави пад енклаве, а накнадно и масакра, али је изабрао!? да то не учини.

Sefer halilovicСефер Халиловић је био командант Армије БиХ током рата. Он је био највиши официр у Изетбеговићевој војсци и он је сведочио под заклетвом у Хашком трибуналу за ратне злочине, „да су команда 2. корпуса и Генералштаб знали када је операција на Сребреницу почела“.

Али, из низа сведочења људи који су били у Сребреници, како из војних, тако и политичких структура, можемо јасно видети да су тражили помоћ, како од команде 2. корпуса, тако и команде Генералштаба и председника Изетбеговића, али да је нису добили.

Да би се одговорило на питање, да ли су имали снагу и средства да помогну и да дођу у помоћ Сребреници, мислим да су то имали.

Иако је Сребреница напуштена од стране својих наводних заштитника у УН и сопствене владе у Сарајеву, муслиманске снаге, са седиштем у Сребреници, требало је да буде у стању да бране енклаву. Уместо тога, 12. јула 1995. године, они су побегли из енклаве са остатком војно способних мушкараца и препустили Сребреничке жене, децу и старце на милост и немилост нападу снага босанских Срба(!?).

Иако су војни посматрачи УН (UNMOs) били сигурни у тачан број муслиманскoг војног особља у Сребреници, они су веровали „да је најмање половина имала оружје, као и тешке митраљезе, лаке минобацаче и противтенковско оружје, укључујући и ракетне гранате и више савременог наоружања“.

Команда 2. корпуса Армије БиХ (АБиХ) припремила је извештај са детаљима Сребреничке операције пребацивања људи из Сребренице преко босанско-српске територије према Тузли. Њихов извештај је говорио: „Бројеви нису установљени када је формирана колона, али су неке процене да је број био од 10.000 до 15.000, укључујући и око 6.000 наоружаних војника, не рачунајући војнике из Жепе.“

Према војним посматрачима УН-а, у време овог напада снага Српске војске Дринског корпуса (у погледу ресурса и снаге јединица босанских Срба око Сребренице), чинило је око 1000 до 3.000 војника, са око 20 тенкова као и артиљеријом и више система лансирних ракета.

„Када је Сребреница пала, UNMO је проценио, да је локална бригада босанских Срба вероватно имала око 1.500 пешадије, укупно и заједно са појачањима из јединица стационираних у суседним областима. Укупана снага српских снага око Сребренице, била је вероватно не мања од 2.000 војника.“

Чак и да муслимани нису били напуштени од стране УН и сопствене владе, 6.000 добро наоружаних војника требало да буде у стању да се одбране од 1.000 до 3.000 српских.

Када су босански Срби напали енклаву, војни посматрачи УН су били запрепашћени чињеницом да муслиманска војска није покушала ни да је брани. У њиховом извештају они наводе: „АБиХ је имала предност у односу снага да брани енклаву, посебно с обзиром на брдовит, шумовит карактер терена.“ Наставили су запрепашћење: „Војна предност, чини се, да је била на страни муслиманских браниоца, да се барем држе за дуже време и да су нанели веће губитке српској војсци него што се верује.”

Међутим, руководство АБиХ стварно деловало против сопствених интереса у спровођењу успешне одбране.

Особље Холандског батаљона у Сребреници је било изненађено када муслиманске снаге у енклави нису искористиле понуђено оружје. У јутро 6. јула 1995. особље батаљона упознало је снаге босанске владе да, „уколико српска војска пређе границу енклаве, оружје на месту сакупљања у Сребреници ће бити ослобођено“.

Касније, када када се десио напад, снаге босанске владе нису искористиле ову прилику – одбиле су оружје из холандског складишта.

Генерал Филип Моријон је све знао унапред

Изетбеговићева одлука да одбије сребреничке позиве за помоћ и да Сребреницу препусти на милост и немилост непријатељу, је све више шокантана у светлу чињеницa да је његов режим знао шта ће се догодити. Две године пре масакра, босански заменик премијера Златко Лагумдјија, рекао је новинарима из лондонског Тимеса: „Ми ћемо бити сведоци великог масакра у Сребреници, ако она падне.“

Такође, УН су имале сазнање о томе шта ће се тамо десити. УН се одлучиле да не делују 1995. године, иако су знале још од 1993. да може уследити масакр, ако би Сребреница пала.

Сведочећи у Трибуналу за ратне злочине у Хагу, бивши командант Заштитних снага УН у Босни, француски генерал Филип Моријон је рекао да је „У току божићних празника, Насер Орић (командант босанско-муслиманских војних снага у Сребреници) био је ангажован у нападима, уништавајући српска села и масакрирајући сво српско становништво. Ово је створило степен мржње који је већ био наглашен у региону„.

„Насер Орић је господар рата који је владао терором у сребреничкој енклави и над самим муслиманским становништвом. Ја мислим да је прихватио правила овог ужасног рата, али није смео дозволити себи да побије српске заробљенике. Према мом присећању, он није ни тражио изговор. Једноставно је изјавио – Нећу да ме ометају затвореници“, изјавио је Моријон.

Morillon SrebrenicaМоријон је сведочио: „Био сам изненађен када су ме Срби одвели у село да ми покажу евакуацију тела становника који су бачени у јаму, селу у близини Братунца. А ово ме натерало да разумем степен до којеg је ова паклена ситуација крви и освете довела; до ситуације када сам се лично плашио да ће се десити најгоре, ако би Србима успело да уђу у енклаву и у Сребреницу. Видео сам, степен апсолутне беде са правим ризиком од неколико хиљада убијених.

Страховао сам да Срби, локални Срби, Срби из Братунца, све милиције, да су они хтели да се освете за све што се приписује Насеру Орићу. То није било само Насеру Орићу, коме су желели да се освете, они су хтели да се освете за своје мртве на православни Божић.

Они су били у том пакленом кругу освете. Не само мушкарци, жене, целокупно становништво било је обухваћено овим догађајима. То није толико болест страха којим је инфицирано цело становништво Босне и Херцеговине, страха од доминације, страха да буду елиминисано, колико је то била чиста мржња.”

Током сведочења, председавајући судија је питао Моријона: „Да ли тим кажете, према томе, генерале, да оно што се догодило 1995. године, је била директна реакција на оно што је Насер Орић урадио Србима пре две године?“ А Моријон је одговорио: „Да да, часни Суде, убеђен сам у то.“

Према извештају Холандског батаљона, српске војне јединице око Сребренице су 1995. године биле углавном попуњене избеглицама босанских Срба који су раније живели у енклави.

Због тога што је генерал Моријон знао шта ће се десити уколико би Срби ушли у Сребреницу, он је покушао да цивилно становништво евакуише на сигурно, али је био спречен у томе.

Ројтерс и Њујорк Тајмс су известили да: „Данас су власти у Сребреници одбиле да омогуће цивилима да буду евакуисани из опкољеног муслиманског града, рекао је званичник Уједињених нација.“ Управо смо добили потврду да босанске власти у Сребреници неће дозволити било какаву евакуација „, изјавио је у Београду портпарол Високог комесара УН за избеглице.”

Он је рекао да муслиманске власти нису дале разлог за блокирање операције и да могу да оду. Током његовог сведочења, Моријон је навео: „Да сам био у стању да евакуишем све оне који су хтели да то учине у време када сам интервенисао у Сребреници, могли смо засигурно сачувати велики број људских живота.“

Наставио је, „Бошњаци су користили присуство муслиманског становништва да задрже пажњу света фокусираног на њихову трагедију, они су спречили евакуацију из Сребренице … власти Изетбеговића су биле те које су биле против евакуације оних према Тузли, за све оне који су желели да оду, а било је много оних који су желели да оду„.

Истовремено, са неуспелим напорима Моријона да евакуише цивилно становништва из Сребренице, Савет Безбедности одредио је Сребреницу као „заштићену зону УН“, у априлу 1993. године. 

Као такозвана „заштићена зона“, Сребреница је требало да буде демилитаризована. Дана 8. маја 1993. Ратко Младић, у име Срба, и Сефер Халиловић, у име муслимана, потписали су споразум о демилитаризацији Сребренице у присуству генерала Моријона.

Према условима споразума, сва оружја у енклави требало је да се ставе под контролу УН; заузврат, УН су биле одговоране за безбедност енклаве. То је тако било, како су ствари биле на папиру, али стварни живот је био другачији.

Муслимани нису демилитаризовали Сребреницу, већ су користили такозвану, “заштићену зону“, као базу из које треба да нападају Срску војску и околна српска села.

Две недеље пре пада енклаве, муслимански војници из Сребренице напали су небрањено српско село, 26. јуна 1995. У 4:30, су напали заселак Вишњица у близини Сребренице; паљење кућа, убијање цивила и стоке само су део муслиманских злодела око Сребренице.

Завере ретко остају тајна

Завере ретко остају тајна, па ни Сребреница није изузетак. Иако западни медији одбијају да разговарају о било чијој улози у овоме, осим Српској, неки муслимански званичници су проговорили.

Ibran MustaficИбран Мустафић је био члан оснивачкке скупштине странке Алије Изетбеговића, члан босанског парламента и становник Сребренице. Године 1996. рекао је за сарајевску Слободну Босну: „Издаја Сребренице била је свесно припремљена.

Нажалост, босанско председништво и војна команда су били умешани у тај посао, ако желите имена, лако ћете схватити сами. Ја сам схватио ситуацију у Сребреници, а можете да ми верујете на реч, да само нисам био спречен од стране групе криминалаца, много више становника Сребренице би данас било живо.

Да сам добио наредбу да нападнем Српску војску из демилитаризоване зоне, ја бих одбио ту наредбу без размишљања и тражио бих од особа, која је то наредила, да доведе своју породицу у Сребреницу, тако да бих му могао дати пиштољ и пустио бих му да изведе напад из демилитаризоване зоне. Знао сам да су ти срамни, прорачунати потези водили мој народ у катастрофу.”

Мотив за издају сопственог народа

Hakija MehagicГодине 1998., ратни шеф полиције за Сребреницу, Хакија Мехољић је рекао сарајевским новинама „Дани“, да је у септембру 1993. Изетбеговић рекао: „Знате, ја сам понудио Бил Клинтону у априлу, да српске – четничке снаге, уђу у Сребреницу и изврше покољ 5.000 муслимана, да би била војна интервенција.

Мехољићеву изјаву потврђује и извештај генералног секретара УН-а о паду Сребренице, који каже да „су се представници бошњачке заједнице окупили у Сарајеву 28. и 29. септембра (1993.) да гласају о мировном пакету. Делегација Бошњака из Сребренице је довежена у Сарајево УНПРОФОР-овим хеликоптером да би учествала у расправи. Пре састанка, делегација се састала приватно са председником Изетбеговићем, који им је рекао да постоје српски предлози размене Сребренице и Жепе за територије око Сарајева”.

Делегација се супротставила тој идеји, и о тој теми се није даље расправљао. Неки преживели чланови сребреничке делегације изјавили су да им је председник Изетбеговић такође рекао да је сазнао да је НАТО интервенција у Босни и Херзеговинавини само могућа, ако би Срби провалили у Сребреницу и убили најмање 5.000 њених становника. Председник Изетбеговић је касније одлучно демантовао давање те изјаве.

Извесно је једно, а то је да је Алија Изетбеговић подстрекавао масакр против сопственог народа у Сребреници, јер је желео да НАТО интервенише у његово име у крвавом босанском рату.

Изетбеговићев режим изазвао је Србе(!?), чинећи масакар против њих, блокирајући евакуацију цивилног становништва, организујући нападе из заштићене зоне, убијајући цивилно становништво, а када је коначно очекивана српска освета дошла, његов режим је напустио Сребреницу са планираним сазнањем о томе какве ће бити последице.

Истина је ружна. Срби су побили неколико(!?) непријатељских заробљеника кршећи Женевску конвенцију, муслимани су их, у пропагандне сврхе, намерно подстицали на то, УН су допустиле да се то све догоди, иако су имали начина и средства да то зауставе, НАТО је био увучен у улогу муслиманског ратног ваздухопловства, а западне владе и медији су лагали око целе ствари. Крајњи резултат свега тога је да су хиљаде људи (војника и цивила) нестали непотребно.

Је ли злочин империјалистички план Запада?

Током 2004., Суд УН за ратне злочине у Хагу, осудио је Србина генерала Радислава Крстића за помагање и подржавање „геноцида“ у Сребреници и изрекао му казну од 35 година затвора. Крстић није учествовао у наредби, па чак ни знао да се масакр дешавао.

У ствари, Крстић је специјално наредио да се никакво зло не сме догодити муслиманским цивилима.

Међународни суд је пресудио: „Било је непотребно Претресном већу да закључи да је Радислав Крстић, у ствари, био свестан да су се та друга кривична дјела починила; било је довољно да је појава догађаја била предвидљива да су се ти други злочини у ствари десили.“

Човек, такође мора да се запита да ли настаје сукоб интереса када трибунал УН спроводи истрагу, прави чињеничне закључке, и утврђује кривичну одговорност у вези са догађајима у којима су и УН-е тако дубоко умешане, као што је било у Сребреници.

„Пропуст“ УН, да демилитаризује сребреничку енклаву или спречи њен колапс, а касније и масакр, свакако намеће питање: зашто су учињени сви ти „пропусти“, и јесу ли били намерни? Трагом одавно познатих чињеница, масакр и над Србима, а касније и над муслиманима у Сребреници, само је био дио империјалистичког пројекта Запада, вођеног САД.

Данас, план Запада, „завади па експлоатиши“ је готово незамислив, чак и у оним главама које још верују да ће Вашингтон, кад-тад, направити Исламску Босну.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!