Остоја Симетић: Бошко и Пернар feat. Малагурски

Бошко Обрадовић је угостио хрватског политичара, Ивана Пернара, у скупштини Србије. У једном делу јавности, ово је наишло на негативне реакције. Најречитији је био Владан Глишић[1], бивши Бошков сер Ланселот, из времена кад је фамозно Старешинство функционисало као камелотски округли сто.

Ваља нам, на овом месту, размотрити:

  1. Зашто је критичарима спорно што се Обрадовић виђа и сарађује са Пернаром?
  2. Да ли су њихове критике оправдане?
  3. Шта су Бошкови мотиви за ову врсту промоције?
  4. Каква је корист/штета од тог посла?

1. Најчешће замерке тичу се Пернарових изјава о Србима и тзв. Олуји те његових погледа на дешавања у Вуковару и Блајбургу. Како их не бисмо препричавали, најкорисније ће бити да приложимо цитате с личног фејсбук налога Ивана Пернара.

fb_img_1479970040884 fb_img_1479970053316 fb_img_1479970068258

Заиста, након ишчитавања ових објава, неко ко се занима политиком у Србији, тешко може да остане позитивно расположен према младом антиглобалисти. Његово мишљење о Олуји, Вуковару и Блајбургу показује да је у питању хрватски националиста прве врсте, додуше неоптерећен усташком мржњом према свим Србима за разлику од Томпсона и Мерчепа.

др Иван Пернар
др Иван Пернар

Не само изјаве и ставови дотичног Пернара, већ и дело брата његовог деде др Ивана Пернара, негдашњег посланика ХСС у скупштини Краљевине Југославије. Тај Пернар, старији, упуцан је од стране Пунише Рачића заједно са вођом Хрватске сељачке странке Стјепаном Радићем. Може се рећи да је баш Пернар директно испровоцирао кобни догађај, будући да није одговорио на захтев Рачићев да се извини за речи њему и Томи Поповићу упућене као што су:

„Ти мислиш да си на Косову, а не у скупштини!“,

„Нека Европа чује куд су Хрвати и Пречани дошли!”

Затим је Пуниша Рачић наставио своје обраћање са говорнице следећим речима:

„Има неколико година откад је требало да се наша држава консолидује и да наш народ искористи оно што је стјекао у рату јунаштвом и вјерношћу према савезницима. Све дотле је један део нашег народа употребљавао најгоре клевете да омете сређивање. И издавао интересе овог нашег народа и ове државе.”

По свршетку говора, Пуниша Рачић је сишао са говорнице с намјером да се врати на своје мјесто. Када је пролазио поред Пернара, овај му је довикнуо:

„Опљачкали сте бегове!”

По овоме, Пуниша се укочио у мјесту и затражио ријеч од Предсједника Народне скупштине:

„Молим вас, господине предсједниче, да га казните. Ако га ви не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу лично да се обрачунам са њим. Ко год буде покушао да се стави између Пернара и мене – погинуће!”

punisa_racic_231

Након овога нема стенографских белешки, али према наводима присутних, Пернар је заћутао и остао у мјесту прилично озбиљан. Предсједник Нинко Перић по хитном поступку прекида сједницу и одлази, а Пуниша Рачић се пење за говорницу и чека док не прође пауза и док се предсједник не врати, како би се осигурао да ће Пернара казнити. Иза говорнице су у предсједништву сједјели министар правде Милорад Вујичић и доскорашњи министар вјера Драгомир Обрадовић, и примијетили како Рачић ставља десну руку у џеп и вади револвер, неуспјешно се надајући да ће бити прикривен говорницом. Обрадовић га повлачи за исту руку а другом руком и за раме и упита га тихо је ли он луд. Пуниша се отима из његовог стиска и сав потпуно бијесан му пријети да ће га убити ако га поново дотакне.

Видјевши да је пиштољ откривен, упире га директно ка народном посланику Ивану Пернару и захтијева да устане и извини се. Након што настаје мук у сали, а Пернар мирно сједи и ћути, Рачић урла на њега да се извини. Настаје краткотрајна пауза након које Пернар помјера једну руку а Пуниша испаљује два хица у њега[2]

Пернар је атентат преживео и касније емигрирао у САД, где је водио активан политички живот међу хрватским исељеницима, а наводи се и да је био у оштром сукобу са усташама.

pernar„Наш“ Иван се, према догађајима око распада СФРЈ, одредио и после повратка из Србије у жучној саборској расправи са сином Фрање Туђмана. Иванов однос према том времену, опет се најјасније види из његовог директног цитата:

„Због политике вашег оца који се безброј пута састајао с ратним злочинцем и ширитељем великосрпске идеје Слободаном Милошевићем и договарао поделу Босне, дошло је до бесмисленог рата између ХВО-а и Армије БиХ, а који је довео до страдања и патње хрватског народа у БиХ“[3].

Дали смо, дакле, прилично обиман преглед чинилаца који условљавају бунт патриотске јавности због Обрадовићеве одлуке да Пернару укаже гостопримство у српској скупштини. Било би упутно да, након тога, размислимо и о оправданости изречених прекора лидеру Двери.

2. Неспорно је доказано да је Пернар хрватски националиста из „домољубне“ (ипак не усташке!) породице, те да је његов однос према улози Срба и њиховог руководства у ратовима на територији бивше државе, изразито негативан, уз чињеницу да не показује отворену мржњу и жељу да отреби наш народ.

Но, и поред овога, може се поставити питање да ли такво, врло националистичко, Пернарово становиште њега дисквалификује за било какав разговор са неким од српских политичара. Да бисмо се исправно одредили по овој дилеми, треба прво да кажемо да ли је уопште нужно одржавати икакав политички контакт са хрватским политичарима.

Мој одговор је – да. Колико год се трајно међусобно презирали, непромењљива је чињеница да живимо у државама које се граниче, те да постоје, у обе земље, националне заједнице оне друге. Дакле, неки интензитет контакта међу политичким структурама мора да постоји. Кад је већ тако, разумно је бирати саговорнике међу мање усташоидним хрватским званичницима. Како ствари стоје, тамо су превише прсти једне руке за бројање оних који мисле да Србија није крива за рат, тј. да није агресор, па нам се избор сабеседника своди на мање или више Србима ненаклоњене „дужноснике“. Елем, мишљења сам да је онда боље причати са Пернаром него са Данијелом Србом, Денисом Шешељем или Ружом Томашић.

ote8У смислу изреченог, казао бих да Бошков сусрет са Иваном није једнозначно лоша ствар. Нема ничег бласфемичног у томе да један српски и један хрватски политичар разговарају и можда, у вези са неким питањима, постигну сагласност. Увек је боље да су односи и са непријатељима, мање него више напети. То никако не значи да треба мењати однос према Хрватској и њеној политици, која је, према Србима и Србији, у сваком погледу непријатељска, франкофуртимашка, али не може се децидно рећи да је сваки контакт с неким оданде издаја или трагедија. У свему је важан циљ таквих сусрета, држање наших представника, поруке које се шаљу јавности итд. Не би смело бити ни трунчице југоносталгије или релативизације искључиве кривице хрватских сепаратиста и терориста за рат и жртве. Увек се мора непоколебљиво остати на позицијама да је злочин против мира архизлочин који починиоца печати неизбрисивом кривицом за све црне последице.

Хајде да сада размотримо могуће Обрадовићеве мотиве за анализирано дружење са Пернаром.

3. Прво, треба да рашчистимо једно. Бошко Обрадовић, председник Српског покрета Двери, није Бошко Обрадовић, члан старешинства Српског сабора Двери и један од уредника патријаршијског листа „Православље“. Хоћу да кажем, он се са области националне културе, у ужем смислу, проширио на политику, а политика, да би била успешна, захтева што ширу популарност, којој је нужан предуслов прихватљивост странке и лидера што већем сегменту бирача. Дакле, извлачење из неке врсте религиозно патриотског гета је обавезно за Двери и Бошка, уколико хоће да освајају двоцифрене проценте гласова.

Перцепција овог покрета, наметнута од псевдолибералних медија, била је крајње замрачена и усмеравана ка застрашивању народа, креирањем утиска о клерофашистима који желе да нам наметну православну џамахирију. То је била неистина, али се запатила и пред дверјане, одлучне да уђу у политику, поставила тешко премоствиву баријеру до већег, значајнијег броја гласача. Дакле, да поновим, наметнуо се императив извлачења из уске нише политичког тржишта у коју је покрет упорно гуран од естаблишмента и лојалних му медија.

bosko-sabor-dveriБудући да покрет чине углавном (за политику) млади људи, лако су схватили значај новог маркетинга, интернета и посебно друштвених мрежа. Кренуло је тихо дистанцирање од Цркве и верских тема, брендирање Бошка и уопште, умивање странке. Овде назирем стваралачки траг популарног режисера из Суботице, Бориса Малагурског. Тај млади повратник из англосанксонских земаља, показао је несумњив таленат и вештину објашњавања друштвених појава, из свог угла – разуме се, у филмовима „Тежина ланаца“ 1 и 2. за мој укус, све је сувише обојеним жалом за синдикалним летовањима у Каштел Камбеловцу и за угледом који је Титов црвени пасош имао у свету, без обзира на уништавање српске државотворне идеје по плановима коминтерне, али то сам само ја. Водио је неколике емисије у Србији и окружењу, тренутно је то поприлично гледано „Глобално“. Умешан је и у самопромоцији на друштвеним мрежама, где његови кратки филмови о актуелним српским и политичким процесима из бивше СФРЈ, привлаче велику пажњу аудиторијума. У исто време, запажа се и пласман истоветно режираних сижеа обраћања дверјанских посланика, највише Бошка Обрадовића, у НСРС у којима је очит Малагурсков стваралачки рукопис.

cwt92lkwsaewsokСам Млагурски носи, као што је Глишић приметио, снажан југоносталгичарски набој, таман онолико силовит колико и одијум према глобализацији, те израбљивању малих земаља и обичног човека од стране корпорација и светских сила. Двери не могу да буду југоносталгичне, али могу да пронађу теме које ће заинтересовати грађанина, а то више нису Светосавље и косовски завет (нажалост), и да их пласирају као свој рецепт за побољшање услова живота у Србији. На тај начин, могуће је допрети до знатно ширег круга могућих бирача. Природно је да, сарађујући, људи испреплићу своје ставове, идеје и политике. Извесно је да је и Малагурски извршио одређен, вероватно незанемарљив, утицај на Бошка. Сигурно не у смислу да Обрадовић промени мелодију на мобилном у „Од Вардара па до Триглава“, али довољан да поверује како би му сусрет са антиглобалистима из бивше земље могао донети две користи. Прво, имиџ некога ко предано ради на ослобађању потлачених од дивљачког капитализма и сурових корпорација, и друго, побијање тезе да су он и Двери, шовинистичког усмерења које би нас могло увести у нове сукобе, ако не и ратове. „Самитом“ на врху регионалног антиглобализма, Обрадовић – Пернар – Милачић показује се да лидер Двери може да, не само уљудно разговара, већ и сарађује на појединим темама са политичарима из бивших република, што га чини, не опасним хипернационалистичким типом, већ модерним, младим народним трибуном који је у стању да се повезује и заједнички ради и са онима с којима има значајно различите погледе на питања из ратне прошлости овог поднебља.

У том кључу треба посматртати и рестилизацију Обрадовићеве физичке појаве. Поред улаштених ципела, сада има и модерну фризуру, сако са једним дугметом и уске ногавице. Осим селфија са Пернаром у скупштини, он нас редовно обавештава о одласцима у позориште, својим манирима у праћењу фудбалских утакмица и другим ситницама из свог приватног, али и друштвенополитичког живота. Интерагује с јавношћу, али овога пута са ширим кругом Срба, желећи да од себе начини комбинацију Катона млађег и Елвиса Прислија. То није негативна ствар, да се разумемо. Да би политичар могао да спроведе своје идеје, мора претходно задобити подршку, а део стратегије у том смислу, јесте и лична допадљивост предводника организација које се за наклоност гласача боре.

Да ли ће ове активности Дверима бити на корист или на штету, зависиће од самих дверјана.

4. Не знам колико ће нових гласача овај перформанс донети Дверима, али верујем да ће благотворно утицати, те као и остале, помињане, измене у начину деловања, бацити ново, оспокојавајуће светло на покрет. Верујем да је неизбежно и разочаравање једног дела старих присталица Двери, Артемијевих катакомбиста, да их тако назовем, који су се спремали да постану „стадо мало“ док су Двери још биле НВО. То, ипак, није озбиљан проблем. Ти, најтврђи гласачи, који, по мени, ни испрва нису добро схватили идеју Двери, чине мали проценат бирачког тела, а сам Покрет је два изборна циклуса провео у ванпарламентарном статусу, да би тек у савезу са ДСС, једва намаквши цензус, коначно ушао у скупштину, што нам говори да му се популарност креће око 2,5%. То је свакако недовољно за политичку будућност.

Идентитетска питања, нажалост, више не опредељују гласаче у већем броју. Сада су то искључиво питања запослења, висине зараде, уопште – животног стандарда. Уосталом, Саша Радуловић је, без политике, лармом о партитократији коју он назива партократијом постигао изузетан успех на претходним изборима. Није искључено да су Двери бенчмарковале његову и неке друге успешне праксе, па кренуле у бербу гласове сличним путем, наравно, негубећи ни своју основну мисију. Озбиљан политички губитак неће доћи од одласка зилотских гласача, али би могао наступити од акција патриотске политичке конкуренције. Друштвене мреже су преплављене Пернаревим националистичким изјавама, домољубним статусима и коментарима истих. То је чак нагнало функционере Двери, Југослава Кипријановића[4] и Владимира Димитријевића[5] (прилично изнервираног), да ауторским чланцима бране Бошка, оповргавајући оптужбе за „издају“.

Не, Бошко сигурно неће набавити мајицу с ликом Макса Лубурића након дружења и весељачког фотографисања с младим Пернаром. Сасвим је могуће раздвојити политичке теме. Оне о којима се тотално разилазе, саговорници могу у међусобном општењу игнорисати, док на некима, попут антиглобализма и суверенизма, могу сарађивати.

pernar-bosko-obradovicЛично, сматрам неукусним селфи фотографије Бошка и живозидаша Пернара са балкона Народне скупштине Републике Србије, јер мислим, као традиционалиста, да суштина политике није у томе да нам „лидери“ покажу колико су млади, луди и добро се забављају. Но, пустимо мене, ја, иако те струке, презирем маркетинг, мада схватам да је исти неизбежан у промовисању било чега, од производа, преко идеје до личности. Можда је било могуће пронаћи неког другог саговорника у Хрватској, који се није истицао паранојом од „великосрпске хегемоније“ у јавности, али нисам уверен да међу тамошњим актуелним политичарима таквих има. Да ли се требало усредсредити на тренутно неполитичке јавне личности из суседства попут Твртка Јаковине, Игора Мандића, Мате Каповића, Хрвоја Класића или Драгана Марковине, који много примереније посматрају односе двају народа из прошлости, па и садашњости, једнако неблагонаклоно мисле о глобализму, а неки међу њима исказују и политичке амбиције?[6]

Не знам, ја лично се не бих дружио са Пернаром, али наглашавам да тај Бошков излет сматрам политичком тактиком, а не заменом вредности или макар ублажавањем ставова. По нечијем, можда Малагурсковом или савету неких маркетиншких саветника, вођа дверјана је решио да себе и партију прикаже у друкчијем, за јавност питкијем издању. То је политичка одлука у којој се не огледа програмско идеолошка суштина, већ план за освајањем већег удела у гласачком телу и потрага за медијском пажњом.

Увек петком, читајте нови чланак Остоје Симетића

Мени се не свиђа, али сам убеђен да није показатељ преверавања.

[1] http://www.vidovdan.org/2016/11/21/vladan-glisic-filosofija-palanke/

[2] https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%B0_%D0%A0%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B

[3] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=11&dd=24&nav_category=167&nav_id=1202722

[4] http://jadovno.com/jugoslav-kiprijanovic-25-godina-genocida-srpske-i-hrvatske-elite-nad-sopstvenim-narodima/#.WDf0KdUrLIU

[5] https://dveri.rs/politicki-savet/dr-vladimir-dimitrijevic/vuciceve-patriotske-mackice-i-susret-sa-pernarom

[6] http://www.intermagazin.rs/ratko-dmitrovic-rada-li-se-u-hrvatskoj-novi-antifasizam-po-uzoru-na-onaj-koji-je-zagovarao-stipe-suvar-i-ko-su-sada-njegovi-nosioci/

 

6 коментара


  1. Nije u pitanju izdaja, to je sigurno, ali jeste nepažnja, ipak i on i njegovi preci su protivnici Srba i Srbije i nije mu mesto ovde, bar dok ne postane deo tamošnje vlasti,onda bi se moralo pričati… Ovako to je glup marketing za Dveri.

     
    Одговори

    1. Ради се о томе да је Малагурски Буњевац из Суботице, католик, а многи овде мисле да је он Србин, јер има презиме које личи на староседелачко војвођанско.
      Он своје Хрвате, паписте, не мрзи, па жели што више блискости с њима. Бошка Обрадовића је обрлатио.

       
      Одговори

  2. Не разумем Бошка. Као да се променио. Не спомиње више свој „Српски завет“ а дружи се са хрватским шовинистима.

     
    Одговори

    1. A da taj Boškov dilber odvede njega u hrvatski sabor…čisto radi njihove bratske ljubavi?

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!