АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КАТАСТРОФА СЛОВЕНА (7. део)

СССР је настао од Руске царевине, од државе свих Руса, и Великоруса, и Малоруса, и Белоруса, те су његовим распадом чак и од чисто руских територија настале 3 засебне државе. Немачки стратешки циљ пред избијање I Светског рата био је пред остварењем, на дохват Запада. Две од три нове руске државе, Украјина и Белорусија до тада никада нису постојале па чак и нова, очерупана Русија под називом, ни мање ни више него Руска Федерација, у том облику и у том обиму, такође никада раније није постојала, а бар ми Срби на својој кожи смо осетили и најзад схватили да свака федерација садржи у себи клице свог будућег потенцијалног распада.
Ето нове среће за све непријатеље Словена. Морају још само мало више да пораде на томе да те државе зарате међусобно и да међу Русима усаде будућу вишевековну мржњу, а колики би тек успех постигли тиме да у оквиру Руске Федерације изазову међутериторијалне и међунационалне сукобе.

А и када је Србија у питању процес раздвајања можда није доведен до краја. Две државе српског народа, Србија и Црна Гора, раздвајају се 2006. године после фалсификованог референдума у Црној Гори при којем су од стране „Међународне заједнице“ главну улогу одиграли, гле чуда, управо Словачки представници, док у самој Србији као стална претња њеној територијалној свеукупности, изузмемо ли окупацију Косова и Метохије од стране НАТО-пакта, постаје војвођанско аутономаштво.
Све у свему, крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века са свесловенског аспекта Словенски свет је задесила свеопшта катастрофа, прави тектонски поремећај, од којег ће он морати вековима да се опоравља под претпоставком да је она већ завршена, али нас данашњи догађаји у Украјини упозоравају да јој се још увек није догодио крај.
Прихватимо ли, додуше тешка срца, да је историјска непобитна чињеница словенско нејединство, међусобна нетрпељивост, поставља се питање да ли су те новонастале словенске државице међу којима неке никада раније нису ни постојале као самосталне државе, док су друге то постале после хиљаду година, најзад могле да уживају у својој слободи, у својој независности и да се развијају у складу са својим потребама? Чињенице нам сурово доказују да нису. Доказују нам да већина словенских народа није способна да ужива у слободи. Доказују нам да су они кроз своју вишевековну неслободу постали скоро генетски предодређени да живе под туђинском влашћу. У јединственој прилици која се указује једном у хиљаду година испољили су невероватну незрелост, глупост, несамосвесност, па чак и страх од слободе. Нису знали шта ће са њом и само после неколико година добровољно су је се одрекли иако им у то време ни од кога није претила ама баш никаква опасност.
Наиме, Европској Унији већ 1994. године приступа Пољска, 1995. Словачка, 1996. Чешка и Словенија, почетком 21. века Бугарска, а у најскорије време и Хрватска. Све оне постале су и чланице НАТО-пакта. Приступањем ЕУ одрекле су се многих атрибута своје државности и прихватиле су да се њима влада из Брисела, а пошто су све оне сем Пољске веома мале земље и по броју становника и по економској снази, преко бриселске администрације њима заправо владају најутицајније земље чланице, а пре свих поново уједињена Немачка заједно са немачком Аустријом.

Нажалост, процес словенског самоубиства са аспекта сопствене слободе траје и даље јер су данас процесом придруживања Европској Унији обухваћени Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија, Македонија, па чак и Украјина.
Дакле, после само 45 година од немачког слома поразом у II Светском рату ситуација се у централној и источној Европи у потпуности преокренула и немачку корист. Па да ли су Немци поново кренули у продор на исток (Drang nach Оsten) и са новом борбом за животни простор (Lebensraum)?
Нису из два разлога.
Први је последица II Светског рата јер је Немачка успела да се ослободи од окупације од стране Совјетског Савеза пошто се он сам распао, али није још увек успела да се ослободи од окупације од стране Сједињених Америчких Држава. Стрпљиви и упорни Немци раде на дуге стазе и чекају да и оне уђу у разорнију кризу што се већ више него назире, а заједно са тиме, у исто време, појавиће се засигурно и нови Бизмарк. Прошломесечни референдумски излазак Велике Британије из ЕУ свакако представља са једне стране смањење англо-саксонског притиска на Немачку, а са друге стране још већи пораст немачког утицаја у Европској Унији. Може се само замислити како се данас осећају Французи. Европска Унија после Брегзита невероватно подсећа на Европу 1941. године непосредно пред 22. јуни и фашистички напад на Совјетски Савез.
Ако се велика криза САД-а и деси потребе за Drang nach Osten–ом и новим Lebersraum-ом опет неће бити из другог разлога. Наиме, индустријским развојем људског друштва данас се у развијеним земљама пољопривредом бави само 5 до 10% становника, док се огромна већина народа преселила из села у градове и аграрне пренасељености више нема те је борба за животни простор постала депласирана. Што се тиче природних богатстава која се налазе на словенским територијама Немцима је сасвим довољно да са словенским државама и са словенским банана државицама буду у заједничкој међудржавној и наддржавној организацији у којој ће бити слободан проток робе, радне снаге и капитала, а о заједничкој валути да и не говоримо.
Због своје кудикамо веће привредне развијености од словенских држава све докле та међудржавна организација буде постојала омогућиће Немцима економску а самим тим и политичку супериорност над Словенима. Омогућиће им словенско тржиште за своју робу, слободан пласман свог финансијског капитала, доступност словенских природних богатстава, јефтину радну снагу и велике екстрапрофите због заједничке валуте. А шта тек да се каже за једнаке услове трговинске размене између неједнако развијених земаља који су увек у корист оних који производе робу вишег степена обраде, а на штету оних чији су производи нижег степена обраде као што су пољопривредни производи, сировине, руде, полуфабрикати, занатски производи итд.
Данас Немачка, највећа и привредно најразвијенија земља Европске Уније има веће користи од ње него што би имала да је којим случајем на силу остварила свој продор на исток и да је освојила нови животни простор. Нешто што није могла да оствари вековима уз огромне напоре и још веће жртве остварила је за пар деценија без испаљеног метка изузмемо ли НАТО агресију на Србе. Образ словенства спасили су само Срби и тиме ће наш народ моћи да се дичи, да се поноси у будућим вековима ако све то не испрља, не испогани, уласком Србије у ЕУ и у НАТО-пакт.
Што се пак тиче Словена можемо да закључимо да су они уништењем својих заједничких држава и организација и прикључењем Европској Унији потпали под власт новог, модерног Немачког царства и да су тиме себе осудили на неслободу и на економску заосталост иако су, очигледно је, индивидуално, и физички и интелектуално, супериорни у односу на западноевропљане. Урадили су то због тога што је код њих одувек био много јачи лични интерес од општег интереса, што не прихватају ауторитете, што су разједињени, несложни и међусобно нетрпељиви, што имају хроничан недостатак колективне свести чак и на нижим нивоима, а некмоли на општесловенском нивоу, као и због тога што им у савременом добу у националним политичким врхушкама царују поткупљивост и издајство.

КРАЈ

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!