Вукашин Милеуснић: Одговор Александру Дикићу или Поука о Трампу

Аргументи за неодговарање Александру Дикићу су вишеструки. Прво и основно, одговарати некоме ко не барата основним аналитичким апаратом, већ се бави папагајским понављањем теза и ставова које износе амерички мејнстрим медији, је у најбољем случају контрапродуктивно. Такви једва чекају да их неко овде оспори, како би добили шлагворт да понове све оне оптужбе које исти ти медији упућују својим америчким критичарима. Другим речима, најсигурнији начин да вам неко из тог миљеа залепи етикете латентног сексисте, расисте и фашисте, је да данас подржите Доналда Трампа. Друго, одговарањем таквима само се даје легитимитет њиховим ставовима и охрабрење да наставе са тим што раде. Треће, читаоцима се ствара лажни утисак о истини која је негде између супротстављених ставова, иако је она све само не таква.

Ипак, довољан је макар један валидан аргумент у прилог одговарању, како би оно имало смисла. Када је редакција направила грешку па Дикићев текст свеједно објавила, упркос његовој безвредности, онда не можемо дозволити да исти остане неоспорен.

Доналд Трамп и Енрике Пења Нието
Доналд Трамп и Енрике Пења Нието

Почнимо редом. Дикић тврди да су за Трампа Мексиканци силоватељи, Кинези лопови, савезници гребатори а муслимани верски индоктринирани припадници ниже расе. Прва лаж. Истина је да је Мексиканце називао сјајним људима а мексичко вођство јако паметним лидерима. Силовање је поменуто у контексту злочина које обични Американци трпе од стране илегалних имиграната. Кинезе је хвалио као напредан, вредан и паметан народ, са лидерима који су много паметнији од америчких. Крађа је ту поменута у контексту производних радних места који су премештени из САД у Кину, а које је он назвао „највећом пљачком века“. Да резимирамо, крађа је фигуративна, односи се на радна места, а одрадили су је сасвим легитимно и легално кинески лидери који су надмудрили америчке, тим речима буквално. Под савезнике гребаторе је мислио на све оне државе које САД тренутно штите војно а које су саме пребогате и сасвим способне да плате за своју заштиту. То је очигледан маневар којим Трамп не повлачи директну војну подршлу тим земљама, него је условљава финансијски, јер би другачија формулација исте политике довела до још веће хистерије медија и индоктринираних папагаја. Што се муслимана тиче, он је само инсистирао да се исламски тероризам назива управо тако, а не да се улепшава и избегава истина како се не би наљутили пребогати финансијери америчке политичке и медијске касте, из Саудијске Арабије и Катара.

Мегин Кели
Мегин Кели

Дикић даље истиче да је нека водећа новинарка најгледаније телевизије, могу само да претпоставим да се ради о Мегин Кели са Фокса иако би се исто могло рећи за готово све новинарке, нападнута да је празноглава плавуша. Какав је то грех? То што се ради о „водећем новинару најгледаније телевизије“ би требало да је учини имуном на критику? Замислите да неко сутра у Србији каже да су све истакнуте новинарке РТС, посебно оне са плавом бојом косе, празноглаве плавуше које појма немају ништа о свом послу, осим ако тај посао не дефинишемо као дезинформисање за рачун страних влада. Па шта, рећи ће сваки мислећи грађанин ове државе, оне и јесу празноглаве и немају појма ни о чему.

Радио за непријатеља у рату?
Радио за непријатеља у рату?

Даље је Трампов грех што је назвао Џона Мекејна губитником. Јадан Мекејн, нема ко да га брани па ће племенити Александар Дикић да му прискочи у помоћ као прави (амерички) патриота. За неупућене, сенатор из Аризоне Мекејн, се добровољно пријавио у америчку војску како би добио прилику да убија цивиле у Вијетнаму. Стицајем околности његов авион бива оборен изнад Ханоја и овај остаје у заробљеништву шест година. Оно што широј јавности није познато, а Трампу очигледно јесте, Мекејн је у заробљеништву врло брзо, после свега неколико недеља, „пукао“ и од тада га Вијетконг користи као пропагандни ресурс, америчког официра који снима радио и видео пропагандни материјал за вијетнамског непријатеља. Томе су сведочили амерички официри који су били заробљени са њим а који нису пукли ни после вишегодишњег мучења. То је позадина Трампове критике упућене њему, који се све време представља као најтврђи јастреб, подржавајући све америчке ратове до сада, а у стварности је најобичнија доказана кукавица.

dikicДикић наставља са својим умотворинама, па тако констатује да је ова кампања „озбиљно пољуљала њену мисионарску доктрину која је почивала на америчкој моралној супериорности у односу на остатак света“. Наставља да је генератор америчког свемоћног утицаја на глобалне токове заправо њена мека моћ. Није јасно из тога што је написао, да ли аутор верује да америчка мека моћ почива на америчкој моралној супериорности, и ако је тако, чиме уопште поткрепљује своју тезу о тој супериорности? Да ли је могуће да провинцијални ум са најдаље периферије америчке глобалне империје у покушају, заиста верује да је америчко друштво морално супериорно у односу на, практично, било кога? Је ли то екстремна манифестација штокхолмског синдрома код малтретираних Срба? Ако и верује у то, било би донекле интересантно чути рационализацију иза тог става, како је тачно ова америчка изборна кампања подрила ту моралну надмоћ, ако је пре тога нису деградирале све војне агресије изведене у протеклих педесетак година, сви дупли стандарди икада прокламовани од стране САД, сви људски животи и културно наслеђе читавих народа уништени политиком америчке изузетности и моралне супериорности?

Збуњени аутор наставља даље па признаје да је Трамп победио, али да не треба бринути јер ће овај пре променити себе да одговара естаблишменту, него естаблишмент да одговара њему. Тврди и да ће овај четворогодишњи мандат бити запамћен као инцидент. Ако ти тако кажеш Дикићу. Али чекај, одмах наставља са тезом да је Хилари ипак победила. Збун у глави или у срцу? Каже Дикић да је она добила милион гласова више од Трампа. Да ли то тврди злонамерно, намерно превиђајући чињеницу да је амерички изборни систем такав да кандидате тера да се фокусирају на освајање што већег броја електорских, уместо да јуре укупан број гласова? Или је једноставно необавештен и апсолутно некомпетентан да се бави овом темом?

Не чуди ни порука коју аутор шаље Србима. Он прво износи тезу да ови догађаји у САД нису добри за Србију. Каже, када Америка посрће, свет бауља. Ваљда Дикић мисли да је свет ишао у добром правцу до избора Трампа? Можда се искрено депримирао тим посртањем Америке и то баш сада, када само што нас није коначно одвојила од Косова, Црне Горе и Босне?
vuviv-i-olivera-jovicevic
Ипак, следећа реченица га открива у својој суштини. Дикић се плаши да се све то што се десило преко Атлантика може десити и код нас. Он каже на наш, балкански, примитивни начин, што у још једној димензији открива паланачки менталитет аутора. Пише он даље да ће се домаћи медији, попут Пинка, поставити слично према опозицији као што су се неки амерички поставили према Хилари, приказујући је као библијско зло, што је по аутору очигледно незаслужено. Очигледна контрадикторност је у томе што ће српски медији нападати опозицију за рачун Вучића, док су амерички медији нападали Трампа за рачун Хилари. Ако рачуна на доследност, аутор је требао да навија за Вучића онда, јер он у нашим условима представља Хилари, а неки кандидат српске опозиције би евентуално могао да се нада улози Трампа.

Ова ментална гимнастика члана Главног одбора ДС-а се нагло завршава ламентом над могућношћу „непријатног изненађења“ и код нас. Оставио нас је у дилеми, да ли под непријатним изненађењем мисли на могућност победе на изборима патриотске опозиције, сличне оној коју у САД представља Трамп? Или се, пак, прибојава могућности да се актуелна власт прилагоди геополитичким променама које Трамов избор најјасније представља?