АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КАТАСТРОФА СЛОВЕНА (6. део)

Свим мислећим људима било је тада јасно да је на ред дошла Пољска. Немачка од Пољске тражи да јој уступи град Данцинг (Гдањск) и да јој дозволи да успостави копнену везу са Источном Пруском преко пољског Коридора. Пољска влада охрабрена гаранцијама Француске и Велике Британије одбија све немачке захтеве и 01. септембра 1939. године избија II Светски рат нападом нацистичке Немачке на Пољску.
У II Светском рату учествовала је 61 земља чије становништво је чинило 96% светске популације. У њему је погинуло 50 милиона људи од чега 30 милиона цивила.
Чим је освојила Пољску Хитлерова Немачка почела је у пракси да реализује своју теорију животног простора. Тако је, на пример, Комесар Рајха за учвршћивање немачког народног обележја донео 17.09.1940. године Одредбу којом је на територији западне Пољске у којој је живело преко 8 милиона Пољака поништено приватно власништво пољског живља.
Немачке трупе потпомогнуте од својих многобројних европских савезника успеле су да остваре миленијумски немачки сан, циљ продора на исток, односно да почетком новембра месеца 1942. године у Стаљинградској битки стигну до реке Волге („Волга, Волга“). Али, уместо да буде симбол остварења сна, Стаљинград је постао гробница дотадашњих немачких претензија на исток Европе. После немачког пораза у Стаљинградској битки стратешка иницијатива прелази на страну Црвене армије и Немци више нису могли да је зауставе у њеном победоносном походу све до Берлина.
Игром судбине 25. априла 1945. године на реци Елби тј. Лаби, одакле је крајем 8. века и започет немачки продор на исток, спојиле су се јединице Црвене армије са јединицама Америчке војске.

Такође игром судбине, конференција о даљој судбини Немачке између Стаљина, Трумана и Черчила (Антла) од 17.07. па до 02.08.1945. године одржана је недалеко од Берлина у граду Потсдаму у којем се некада налазила резиденција пруских краљева и немачких царева, а који је тај назив добио у средњем веку док је претходно био рибарско насеље Лужичких Срба. Потсдамским споразумом граница између Немачке и Пољске, односно између Немаца и Словена, постављена је на линији Одра – Ниса.
Захваљујући победи Стаљиновог Совјетског Савеза над Хитлеровом Немачком скоро све што су Немци у свом дванаестовековном продору на исток постигли поништено је изузмемо ли из разматрања територију између Лабе и Одре.
Да би се у оквиру нових политичких граница постигла етничка хомогеност становништва у периоду од 1945. па до 1952. године у централној и у источној Европи дошло је до пресељења више од 30 милиона људи, до највеће сеобе народа после Велике сеобе од 4. па до 7. века.
Победници нису имали ни обзира ни милости према немачком народу, јер се он, ма где живео на територијама оружаних сукоба за време рата, оружјем стављао на страну Хитлерове Немачке, а против домаћег становништва.
Из Пољске у Немачку пресељено је 10,6 милиона Немаца. Истовремено је из источне Пољске и из Совјетског Савеза пресељено у северну и западну Пољску 4,7 милиона Пољака.
Из Чешке у Немачку и Аустрију пресељено је 3,4 милиона Немаца, док је унутар Чешке, у њен западни део, насељено 1,8 милион Чеха плус 110 хиљада из СССР-а и 100 хиљада из Мађарске.
Из Југославије, пре свега из данашње Војводине, у Аустрију и Немачку пресељено је 300 хиљада Немаца.
Из Мађарске у Немачку пресељено је 200 хиљада Немаца.
Из Румуније у Аустрију пресељено је 50 хиљада Немаца док је унутар земље, са запада на исток, из Трансилваније у Влашку пресељено 60 хиљада Немаца.

Наведена сеоба народа односи се само на послератни период када су већ биле исцртане нове границе између држава, а ако се њој дода и пресељење немачког народа који се при крају рата повлачио заједно са немачком војском, тек онда могу да се спознају њене праве размере и да се закључи да је са завршетком II Светског рата немачки дванаестовековни продор на исток доживео потпуни фијаско.
Због тога би словенски народи требали да вечито исказују захвалност и Совјетском Савезу, и Црвеној армији, и Јосифу Висарионовичу Стаљину, највећем свесловенском вођи од када Словени постоје, мада он сам није био словенског порекла. Требали би, али они то не исказују јер су међу најбитнијим особинама Словена заборавност и незахвалност.
Резултат II Светског рата није био само враћање немачког народа западно од Одре и Нисе, већ и по први пут у својој историји савезништво свих словенских држава, а под доминацијом Совјетског Савеза. На несрећу Словена то савезништво није било засновано на словенству и на међусобном разумевању и уважавању, већ на наметнутој комунистичкој идеологији. Непријатељи Словена су то знали да искористе и да смислено, лукаво и подмукло раде на разбијању словенског јединства. Због тога оно није дуго потрајало и већ после само 3 године, 1948., Јужни Словени, тј. Југославија излази из „братског загрљаја“ Совјетског Савеза.
Економски неефикасан комунистички систем преоптерећен енормним издавањима за наоружање, са гломазним бирократским апаратом и са великим социјалним издацима није могао дуго да опстане. Урушио се сам од себе, као кула од карата, а са њиме и цео Источни блок.
1989. године, по паду комуниста са власти у Источној Немачкој, долази до рушења Берлинског зида и наредне године до уједињења Западне и Источне Немачке. Требало је од тада да прође четврт века да би многи у источној, али и у западној Европи укапирали, схватили, од коликог је епохалног значаја био тај чин.
И док су се Немци уједињавали Словене као да је била обузела помама разједињавања и међусобне нетрпељивости. Или се десило, што би наш народ рекао: „Плитку бару тешко замутити“, а на основу вишедеценијске индокринације Словена од стране Запада.
Пошаст распада словенске Европе не завршава се са распадом њиховог међународног савеза већ се продубљује распадом словенских вишенационалних федеративних држава.
Само годину дана по уједињењу Немачке, 1991. године, распадају се Југославија и Совјетски Савез, а 01. јануара 1993. разједињују се Чешка и Словачка. У Југославији због неправедних унутрашњих граница на основу којих је велики део највећег, тј. српског народа остао ван граница Србије, долази до крвавог грађанског рата. И распад Совјетског Савеза био је на штету највећег народа, тј. Руса. И у њему су комунисти исцртавали унутрашње границе у корист мањинских народа, а на штету Руса, те је ван граница Русије остало око 30 милиона Руса, заправо Великоруса. Од Естоније, Летоније, Украјине, па све до Казахстана и Киргизије. Та чињеница није довела до грађанског рата у земљи јер је амортизована стварањем, као прелазног решења, лабаве конфедерације бивших совјетских република – Заједнице Независних Држава.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!