АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КАТАСТРОФА СЛОВЕНА (5. део)

Да су немачка царства желела рат најбоље доказује податак да је пре његовог избијања Аустро-угарски генералштаб више од 50 пута предлагао својој врховној власти да се Србија превентивно нападне и освоји, а да је за то српска власт знала потврђује чињеница да је у оба Балканска рата, и 1912. и 1913. године, она своју знатну војну ефективу држала на северу и западу земље не употребивши је, већ је она требала да послужи за одбрану од евентуалног напада аустро-угарске војске.
Непрестано провоцирајући напокон су успели да изазову реакцију Срба, Сарајевски атентат, на Видовдан 1914. године и тиме су добили не може бити бољи разлог за избијање I Светског рата, праве империјалистичке кланице обичног народа у којем је погинуло или умрло од епидемија и глади 20 милиона људи, док је такође 20 милиона рањено.
Иако су током рата војске немачких царстава, уз помоћ и бугарске војске, успеле да освоје Србију док је Црна Гора капитулирала, и да продру у Русију све до линије Псков-Могилев-Ростов на Дону, ипак су на крају поражене. Аустро-Угарска је капитулирала 03. а Немачка 11. новембра 1918. године. Два дана пре капитулације немачки цар је абдицирао и Немачка је постала република.

Са позиције Словена толике жртве I Светског рата нису биле узалудне. По његовом завршетку уследио је васкрс, препород словенских западних и јужних држава. Не само да су уништена немачка царства већ је и бољшевичком Октобарском револуцијом уништено и Руско Царство, мада је руски цар абдицирао пре ње, што је све заједно омогућило поновни настанак Пољске државе од делова сва три царства, а највише од руског. Од дела територије Аустро-Угарске створена је словенска држава Чекословачка, заједничка држава Чеха и Словака.
Словенска победница у рату, краљевина Србија, припојила је себи Црну Гору и бивше делове Аустро-Угарске: Босну и Херцеговину, Срем, Банат, Бачку, Барању, као и територије на којима су живели Хрвати и Словенци. Уједињење са Србијом уследило је након изјашњавања представника тих народа, те је тако 01.12.1918. године настала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
Од преостале територије некадашње Аустро-Угарске настале су засебне републике Аустрија и Мађарска, док је Трансилванија припојена Румунији.
Првим светским ратом немачком продору на исток задат је страховит ударац. Уместо немачких граница на Волги настале су западне границе словенских држава: Пољске не тако далеко од Берлина, Чекословачке западно од Судета и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на источним падинама Алпа. Ради очувања новонасталих граница и као брана поновном немачком продору на исток, као и против мађарског и бугарског реваншизма, створен је војно-политички савез „Мала Атанта“, између Чекословачке, Краљевине СХС и Румуније, а као саставни део Версајског система безбедности.

Али, једна од најконстантнијих и најбитнијих одлика Немаца свакако је њихова невероватна упорност. Одмах после рата почели су да искоришћавају, са друге стране једну од најкарактеристичнијих особина Словена, а то је њихова неслога. У Чекословачкој почели су да подгревају Словачки, а у Краљевини СХС Хрватски сецесионизам.
Тек непуних 15 година по завршетку I Светског рата, у јануару 1933. године, на власт у Немачкој долази Адолф Хитлер и његова националсоцијалистичка партија, иако су на изборима освојили само релативну већину, 195 од 420 посланичких места, вешто искористивши Велику економску кризу од 1929. па до 1933. године (пре ње су на изборима освојили 2,8% гласова), као и по немачки народ увредљиве и веома штетне поједине одредбе Версајског мира. Следеће године, по смрти фелдмаршала Паула фон Хинденбурга, председника Немачке републике, Хитлер граби и ту функцију и проглашава се за Фирера, тј. вођу немачког народа.
Још док је био у затвору због неуспелог Минхенског пуча 1923. године Хитлер је написао и објавио 1925. године своје дело „Моја борба“ („Mein Kampt“). У тој књизи он је тврдио да немачки народ припада вишој раси за разлику од нижих раса у које је сврстао и Словене. С обзиром да је, по њему, Немачка пренасељена земља која оскудева у храни и сировинама (очигледно је прихватио теорију Томаса Малтуса), она мора да се бори за нови животни простор (Lebensraum), а због тога што се велика рудна богатства и огромне пољопривредне површине налазе на истоку Европе у поседу Словена, народа ниже расе, неопходно је да се оствари немачки продор на исток (Drang nach Osten). Ти Хитлерови ставови постали су стратешки циљеви немачких нациста и чим су дошли на власт кренули су у њихову реализацију. Најпре са припремом, те је тако у нацистичком документу „Источно питање“ зацртано да по освајању у Пољској треба да остане 10% тадашњег становништва, у Белорусији 25%, а у Украјини 40%.
Да би остварио своје циљеве Хитлер је морао прво да развије немачку привреду. Претворио ју је у планску и дириговану. Привредни раст је био задивљујући, те је Немачка поново заузела 2. место у светској индустријској производњи. Са растом производње порасли су и запосленост и стандард становништва, те Хитлер и нацисти добијају још већу подршку Немачког народа. Истовремено, Хитлер је кренуо са једностраним ревидирањем Версајског уговора, са сабирањем свих снага немачког народа, као и са јачањем немачке армије у склопу припрема за будући освајачки рат.
Већ 07. марта 1936. године слабе немачке снаге улазе у Рајнску област. После две године, 11. марта 1938. године немачке трупе улазе у Аустрију и после два дана она је присаједињена Немачкој. 29. септембра исте године Минхенским споразумом Судетска област се издваја из Чекословачке и припаја Немачкој. Одмах по освајању Судетске области Немци су из ње протерали Чехе.
Да словенска разједињеност и глупост немају граница показују тада Пољаци. Само 3 дана по Минхенском споразуму Пољска преотима Чекословачкој област око Тјешина. Поред Пољака то доказују, просто се утркујући, и Словаци и становници Поткарпатске Украјине. Словачка 06. октобра 1938. године проглашава своју аутономију, а исто то чини и Поткарпатска Украјина 08. октобра. Иако су тиме учиниле античекословачки и пронемачки акт, то их није спасило од немачке агресије. Наиме, по Бечкој арбитражи која је била под контролом нацистичке Немачке и фашистичке Италије, од 02. новембра 1938. године, цела јужна Словачка, као и јужна Поткарпатска Украјина додељене су Мађарској. Очигледно је да злоупотреба међународних организација, комисија, одбора, форума за остваривање интереса великих сила није изум данашњице.
Агонија Чекословачке крајем 4. деценије 20. века пред очима осталих словенских држава које нису мрднуле ни малим прстом није се завршила са Бечком арбитражом. 15. марта следеће, 1939. године, немачке трупе без отпора освајају Чешку. Истога дана Словачка, оно што је од ње остало, проглашава независност, а мађарске јединице заузимају Поткарпатску Украјину.
За издајство Чеха, а самим тим за помагање нацистичкој Немачкој Словаци су „награђени“ тиме што је њихова војска учествовала заједно са немачком војском, раме уз раме, у нападу на Пољску, као и касније у борбама на Источном фронту.
Као и увек прецизни Немци, па били они и нацисти, у својим припремама за продор на исток сетили су се и стратешки веома важне луке на Балтичком мору Мемела (Клајпеда) и области око ње насељене Немцима, те су приморали слабашну Литванију да 22.03.1939. године целу област врати Немачкој.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!