Милош Кнежевић: ИНКВИЗИЦИЈА ЗА ОПОЗИЦИЈУ

hulk_with_background_340838ad-700x394

Мучно је гледати транжирање политичких противника какво се изводи у српској скупштини и јавности уопште. Питање је шта је за желудац и мозак непријатније, када премијер са говорнице, завирујући ваљда у фасциклу са ознаком БИА, набраја грехове опозиционих посланика, а ови само што немају фластер преко уста, или када се у медијима сваки рђав потез актуелне власти затрпава педантним навођењем крша и лома што га направише претходници. Када би иследник био без мане, могло би се можда и говорити о вишку суровости у иначе правденом поступку. Али пошто су и њему и његовој партији ормани крцати костурима, утисак је да овде сагрешења не наплаћује никаква поштењачина, већ сам принц таме, који је од политике направио своју хорор судницу. Проблем је што у њој, поред опозиције, испашта и цело друштво.

plym-lib-031-633x357

Лошу садашњост прати јавна расправа сведена на причу о лошој прошлости. У таквом говору и чињењу много је шта логички неодрживо, али опоненти су присиљени да ћуте, делом преко пословника, а делом помоћу цензуре. Зато не изненађује што је коначни резултат гомилање тескобе.
Сами своји мајстори: како је опозиција навукла усуд на врат.
Опозиција је сама скривила положај у коме се нашла. И што више истрајава у кривици, то је стисак њенe коби, оличенe у председнику владе, јачи. Он се понаша слично као Хулк, зелено чудовиште. Противници га, супротстављајући му се на наопак начин, чине само још већим. Овај однос, по коме опозиција снажи свог давитеља, не само да је метафизички уверљив, већ се може и прилично егзактно утврдити.
Сва је прилика да је Демократска странка преко СНС-а хтела да поломи радикалски воденични камен којим је била притиснута, а ДСС је, подржавајући Николића за председника Србије, мислио да ће демократама задати добро пласиран ударац. О везама Микија Ракића и Александра Вучића писало се толико да уз тај дим мора бити и нешто ватре. Са друге стране, Слободан Самарџић је у изборној ноћи откривао читаву једну мини – стратегију, говорећи како је Николић прагматичан и како неће пристати на уцене Европске уније. Према томе, и „жути“ и „српски“ демократи видели су организацију пресвучених радикала као неког робота – ровера (планетоход) који би носио њихову политику. Пошто је замисао у старту била наивна, робот се отео. Али политику им јесте преузео, чак је и појачао. И окренуо је против њих.
У изведби Српске напредне странке кулминирао је шмираторски приступ који су баштинили како ДС тако и ДСС. Па се од европске идеје оваплоћене у Тадићу под кошем стигло до инвестиционог бума на пољу макетарства (Београд на води), а од „реалног патриотизма“, који се увек некако крунио по рубовима, до потпуне колаборације, пажљиво запаковане у „тешке одлуке“.
Интелектуалне акробације на плану евроентузијазма и евроскептицизма, временом све више езотеричне и од реалног живота удаљене, коначно су превреле у ово што имамо данас, у стопроцентни спин који без престанка, са екрана и из новина, туче у главу.
Допустили су себи да се размећу и бахате ничим, нудећи га као опцију. Саркастични постери на којима је крезуба сиротиња која, као, гласа за „патријоте“ и, са друге стране, селфији у сто поза са Црвеног трга, нису никаква политика. Али јесу инспирација за читаве (војне) параде и слетове тог истог ништа. Режим их организује на широкој основи, а опозицији је остало да из прикрајка, и даље необавезно и разбарушено, користи опције „пост“ и „шер“.
Избавити се од нечастивог: стварајте се наново, ставку по ставку.
Премијеру треба веровати када каже да ради по 14 сати дневно и да му је политика позив у веберијанском смислу. Томе у прилог иде факат да се он стопио са политичким системом, постао му не само главни управник већ и логос, идејни принцип по коме се збивају догађаји. Као такав, опозицију држи под контролом на два прaстара начина: помоћу награда и казни. У једној му руци кремпите а у другој пракљача, па ко шта заслужи.
Међутим, да опозиционари нису толико јефтини (два кромпира скупи), не би се измишљало стотину начина за поткупљивање, и да нису срамотно слаби, не би се у тако дивљачки лупало по њима. Додуше, пошто је читав систем једна врста пародије, у њему су и отпор и репресија истог караткера – оперетског. Наравно, има разбијених носева, претњи и уцена, али најуочљивији облик насиља ипак остаје колачење у камеру, док се томе супротстављају, на пример, позерски протести у парламенту.
У „Аутостоперском водичу кроз галаксију“ стоји поука да лет почиње онда када се при паду научи „промашивати земља“. Аналогно томе, опозиција ће престати да буде поткупљива и нејака тек када се окрене себи, а окане се фасцинације режимом, који је хипнотише као змија жабу. И тек када одустане од покушаја да се са њиме нагоди. Нема избављења док се не нађе нека скрипта у којој су записани основни елементи политичке партије, и, служећи се њоме, не крене у општу реконструкцију, корак по корак.
Прагматизам је важан, нарочито у овом времену, али је идеологија за распознавање политичких актера и даље кључна. Ако је неживотна, таква да не дотиче срце и ум, и ако служи само као пита растезача којом се идејно оправдавају свакакве неподопштине – партији је, пре или касније, загарантован крај.
Такође, посебна решења која се предлажу не смеју бити као сламке на ветру, остављене бирачу да их хвата мрежом за лептире. Него је неопходно да то буду добро координисане и чврсте полуге, за које се класе и слојеви заиста могу ухватити. Па онда преко њих и померати.
Статути морају почети да важе, поново. За ово има и један нарочити разлог. Потребно је одбранити се од премијеровог насртљивог интимизирања. Он је уобичајио да буде „на ти“ са уредницима и новинарима, али и са функционерима других странака. Незгодно је што ти људи, ортачећи се са њим у кафани, почињу заборављати којој организацији заправо припадају. Зато је нужно да се међустраначка комуникација врати у формалне оквире, да се престане обављати у четири ока. Статут није само скуп техничких правила, већ и нормативни подсетник на вредности које делимо са другима. У том смислу, његово поштовање је израз лојалности.
Важна је и већа посвећеност. Постоји димензија по којој се она може прецизно мерити. А то је новчани допринос. Успешно сакупљање чланарине је својство озбиљне странке. Исти значај има и размишљање о образовању неких пословних јединица из чијег би се профита плаћали текући трошкови, као постављање јасних критеријума по којима ће се распоређивати новац добијен од државе. Насупрот томе, оно што не обећава, јесте плакање због немања за телефон или штампач, а зато што су при подели плена измакли управни одбори и директорска места. Слично је и са активистима. Они се организују по принципу клијентистичке мреже. Преко странке добијају посао, за то јој плаћају неку врсту пореза, али се на крају испостави да, преко свог радног места, партију и њене бираче држе као таоце. Колико год то данас сулудо изгледало, странка мора бити удружење коме ће се пре плаћати, него што ће се од њега наплаћивати.
Политика и економија су различите сфере, али императив продуктивности важи за организације из оба поља. Ако странка жели бити успешна, мора бити устројена тако да подстиче а не да блокира политички рад свог чланства. Ово није речено тек онако, да би се решење тражило нагуравањем менаџера у партијске одборе. Површна знања нису помогла привреди па неће ни странкама. Мора се истински размишљати и планирати, покушавати и грешити и, што је можда најважније, никад не губити воља да се организација одржава. Систем односа међу људима, исплетен око неког заједничког циља, такве је природе да не може опстати без сталног напора.
Добра организација је само пола посла, јер мимо кадрова не вреди ништа. А кадрови су неупотребљиви без морала. Политика значи решавање проблема, што имплицира потребу за знањем и способностима, али ови ресурси ће се некако већ посложити ако се умеју разликовати добро и зло. Али обрнут благотворни утицај не важи: поседовање одређених вештина политику неће учинити бољом на етичком плану. Потреба за оволиким „моралисањем“ долази отуда што је глумачки таленат на српској политичкој сцени, која је ваљда сасвим замењена за позоришну, попримио невероватне размере. Дубину и ширину претварања постало је немогуће премерити. Посматрач губи сваку оријентацију и осећа се као болесник са оштећеним центром за равнотежу, муче га непрестана вртоглавица и повраћање. Основно функционисање, базична сарадња међу људима – немогући су без минимума морала, што ће рећи без међусобног поверења. Последњи је моменат да се, рецимо, проуче искуства комунистичких партија везана за пријем у чланство. Овим странкама се није могао прикључити свако. А и како би, кад је од начина регрутовања нових чланова зависило хоће ли стари сачувати слободу и главу.
Као генерални критеријум за то да ли се иде у добром правцу може послужити отвореност улазних и излазних канала. Партија мора имати слух за оно што се дешава у друштву. А такав осећај није лако развити. Доказ је Демократска странка која ће ево имати и непосредан избор руководства од стране чланова, па опет не може да се ослободи секташких особина. Не успева артикулисати оно што људе стварно занима. Са тим у вези је и излазна страна. Гласачима се мора причати језиком који они разумеју и који им побуђује пажњу. На пример, и поред свих упозорења и изборних крахова, није до краја јасно да ли су у ДСС-у икад схватили да бирачко тело није исто што и публика неког факултетског семинара. Будући да је и сам медиј порука, није довољно држати се педагошких упутатсва да се у објашњавању иде од познатог ка непознатом, од простог ка сложеном и тако даље, већ се мора обратити пажња и на средства којим се преносе ставови. Од летка урађеног на обичном штампачу па до интернета – све има свој особен контекст, форму и садржај, о чему је нужно водити рачуна.
Излаз: светло на крају тунела.
На њихову жалост, јер већ имају довољно мука, све је у рукама оних који су у овом сукобу власти и не-власти слабија страна. Када себе учине бољим, престаће разлози да се у име покоре по њима изливају ватра и дажд. Њихов противник ће изгубити облик злог духа и вратити се међу људе,а друштво ће изаћи из кошмарног, претполитичког стања. Биће довољно да се за почетак унормали само један од конфликтних полова. Од доба „мача и магије“ остаће само мач – дакле борба, љута и тегобна, неравноправна, али ипак таква да је више по мери човека. А то зато што ће бити рационалнија, мање извитоперена лудошћу и мистификацијама.
Као што смо видели, цела се ствар може разумети у неким homemade религијским терминима. А може и чисто социолошки. Па како је коме драго, оба су случаја ионако само доконост и забава. Док не сазри моменат да се из контемплације закорачи у акцију. Историја нас учи да је то могуће, али показује и примере заједница које су услед чекања сасвим атрофирале.
поставио Зека Поповић
 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!