АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КАТАСТРОФА СЛОВЕНА (4. део)

Те границе не опстају дуго јер Наполеон Бонапарта у својим ратовима, и против Пруске, ствара Велико Варшавско војводство и знатно враћа источну границу Пруске на запад. По његовом поразу Варшавско војводство се највећим делом као Пољска краљевина припаја царској Русији, док се за узврат Рајнска област у западној Немачкој, као и западни део тог војводства, припајају Пруској. Припајањем Рајнске области у којој су католици чинили 79% становништва, Пруска више није била само протестантска земља, те је њен значај у католичком делу Немачке у односу на католичку Аустрију и католичку Француску нагло порастао. Такође, она више није била само аграрна јункерска држава, већ је постала и индустријска земља. Све то ће да јој омогући да касније много лакше спроведе уједињење Немачке.
За време Наполеонових ратова, као што је већ раније речено, 1806. године укинуто је Свето Римско Царство немачке народности. На Бечком конгресу (1814 – 1815) оно је замењено Немачким Савезом, Бундом, веома лабавом организацијом коју су чиниле 34 државе, 4 слободна краљевска града, као и немачки делови Аустрије. Историја је заиста препуна парадокса. Само захваљујући Наполеоновом освајању Немачке она је спала са 350 на 38 самосталних делова, чиме је он неизмерно допринео, трасирао пут, будућем уједињењу Немачке. Једно немачко царство је нестало, али је скоро истовремено проглашено друго, тј. Аустријско царство.
Привредни развој Немачке после Бечког конгреса наилазио је на велике потешкоће, препреке, услед постојања и даље ипак бројних држава, а самим тим и граница, непостојања јединственог тржишта, као и различитих валута и мера. Због тога се Пруска ставила на чело покрета за мењање постојећег стања, док друга најутицајнија држава у Немачкој, Аустрија, на сваки начин је покушала да то стање и даље одржи. Али, интереси Пруске поклопили су се са интересима других чланица Немачког савеза као и са интересима све утицајније немачке буржоазије те и поред политичких размирица економски интереси надвладавају и на њену иницијативу 01.01.1834. створен је Немачки царински савез и то без Аустрије. Као што то углавном бива, политика се прилагодила економији и у Дрездену је 1850. године обновљена Немачка конфедерација.
Неупоредиво бржи привредни развој Немачке од Аустрије средином 19. века довео је до истискивања Аустрије из привредног система земље и до њене изолације. Исти тај привредни полет Немачке, а пре свега Пруске, 50-их и 60-их година 19. века условио је и јачање покрета за национално уједињење Немаца. На његовим крилима за председника пруске владе постављен је 1862. године кнез Ото фон Бизмарк који је одмах без и мало околишања прокламовао своју, касније чувену, политику гвожђа и крви.
До неизбежног ратног сукоба између Пруске и Аустрије и њених савезница, Саксоније, Хановера, Баварске, Виртемберга, долази 08.06.1866. године и он се завршава аустријским поразом код Садове 03. јула исте године после којег је она избачена из Немачког Савеза док је увећана Пруска са још 21-ом севернонемачком државом образовала Севернонемачки Савез.
Тиме је Бизмарк „гурнуо прст у око“ француском цару Наполеону III. Већ вековима се француска спољна политика према Немачкој заснивала на коришћењу и подстрекавању разједињености те земље те је стварање Севернонемачког Савеза Француска смарала директном претњом по своју безбедност. У таквим приликама повод се веома лако нађе те је Француска 19.07.1870. године објавила Пруској рат.
– Французи из средине 19. века веома добро су знали коју опасност по њих представља уједињење Немачке, док су се Французи са краја 20. века, 1989. године, радовали као мала деца паду Берлинског зида и поновном уједињењу Немачке не слутећи колико то може да буде опасно по њих. Излазак Велике Британије из Европске Уније јуна месеца 2016. године, а на основу референдума, свакако ће да им отвори очи и да им у главу памет ућера. –
Борбе су отпочеле 02. августа и већ после месец дана, 02. септембра, предала се француска војска у Седану. Том приликом Пруси су заробили и самог француског цара Наполеона III.
Пораз код Седана проузроковао је у Француској пад Царства и проглашење Републике, али ни она није успела да спаси земљу од војног пораза који је потврђен 28.01.1871. године Уговором о примирју.
Још док је рат трајао, новембра месеца 1870. године, јужне немачке државе приступиле су Севернонемачком Савезу који се због тога преименовао у Немачки Савез, а одмах затим претворен је у Немачко царство. За цара је крунисан пруски краљ Вилхелм I. Свечано проглашење II Немачког царства обављено је нигде другде него у Версају у Сали огледала 18. јануара 1871. године. Завршетак рата због чијег резултата је Француска престала да буде царевина, а уједињена Немачка постала II Немачко царство, остварен је 10. маја Уговором о миру у Франкфурту на Мајни.

Немачки народ тада има своје две царевине и читава Европа је под његовим доминантним утицајем. До краја века немачка индустрија по својој развијености престиже и француску и британску индустрију, а немачки капитализам прелази у империјалистичку фазу свог развитка, што доводи до немачке агресивне спољне политике. Због своје претходне разједињености Немачка није учествовала у колонијалној подели Света и тражила је њену исправку, мада је успела да освоји Того, Камерун, Немачку источну и Немачку југозападну Африку, део Нове Гвинеје и нека острва у Тихом океану, док су оба царства, осећајући се заједно непобедивим, своју хегемонистичку и империјалистичку спољну политику што се тиче освајања нових територија, тржишта, ресурса, па чак и проширења животног простора немачког народа усмерили ка истоку и ка југоистоку европског континента (Drang nach Osten). На јачање ових идеја свакако је утицао и нагли пораст броја становника у Немачкој. Тако је, на пример, у првој половини 19. века за 35 година број становника повећан за 50%, те се и због тога у периоду од 1840. па до 1850. године из Немачке у Северну Америку годишње исељавало од 60.000 па до 100.000 људи.
Тадашња немачка превласт у Европи и њено непрестано звецкање оружјем проузроковали су перманентну политичку нестабилност и опасност од избијања нових ратова, те се тај период од настанка II Немачког царства па до избијања I Светског рата назвао периодом оружаног мира. Европа се налазила на бурету барута и само је требао неко да запали фитиљ.
Што се тиче словенско-немачких односа у 19. веку, не сме се заборавити и на руски допринос словенској наивности. Наиме, 1849. године руска војска под командом генерала Паскјевича продире у Мађарску, гуши мађарску побуну и тиме спашава од распада Аустријско царство.
Почетком 20. века пре избијање I Светског рата оба немачка царства, склопивши међусобни савез већ 1879. године у својој експанзионистичкој и империјалистичкој политици тежила су ка освајању у источној и у југоисточној Европи све до Црног и Каспијског мора огромног привредног простора који би се укључио у немачки привредни организам, чиме би дошло до повезаности Истока и Запада и чиме би се остварила историјска мисија немачког народа. Нормално, та уједињена Европа била би под вођством Немаца и на тај простор извршено би колонизовање немачког народа. У складу са тим идејама ратни циљеви Немачке били су одузимање Пољске, Белорусије, Украјине и прибалтика од Русије а Аустро-Угарске поред такође продора на исток и освајање Србије и Црне Горе и стављање целог Балканског полуострва под своју доминацију. Остварењем напред наведених циљева од у том тренутку преостале 4 словенске државе две би биле уништене (Србија и Црна Гора), трећа је већ била у немачкој интересној сфери јер је њоме владао немачки принц а бугарски цар Фердинанд Кобург, док би се Русија простирала источно од линије Петроград – Москва – Волга.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!