Миленко Вишњић: Трамп – Русија је логичан избор

putin-kao-pilotВелики зналац преговарачких вештина и реалиста, новоизабрани амерички председник Трамп, нашао је баш у Путину духовног сарадника. Руске оружане снаге су у пракси успешно показале своју војну моћ. 

Зашто је Трамп недвосмислено опредјељен за „уску и чврсту сарадњу са Путином и руском народом? Је ли реалистични Трамп имао избора: да настави пропалу неолибералну политику према Русији и остатку света, или је морао прихватити геополитичку стварност? Изгледа да је прихватио стварност!?

Путин је одлучан, понекад и непредвидив. Реалност је да је Русија поново светска велесила, спремна да по сваку цену брани своје интересе, православље, и интересе својих пријатеља?

Убедљиве глобалне промене

У врло кратком временском року, Русија је постала главни играч у источном Медитерану, на Блиском истоку, нагло јачајући утицај и на Балкану, и целим ободом своје западне границе. Такође, бивши совјетски сателити, Мађарска, Пољска и Чешка су вођени антизападним владама. Грчка је увек, или готово увек, била уз свог моћног православног брата.

Руске оружане снаге су се укључиле и ангажовале у сиријски сукоб, где су учврстиле поморске и ваздухопловне базе у које су распоредиле не мали број бродова и авиона; на крају, укључујући и довођење на свету највећи носач авиона у Медитеран.

Руске лекције Грузији и Украјини, на Западу су постале невољно прихваћене чињенице и предмет су само повремених „политичког пребацивања“ деморалисаних неолиберала. Збуњене брзим напретком Русије, на политичком, па и економском фронту, почело је комешање и у балтичким државицама – у ствари, дуж целе руске западне границе.

Естонија, посебно, најјачи је кандидат за напуштање „западних вредности“. Не треба заборавити ни одавно поробљене балканске државице: Србију, БиХ, Црну Гору и Македонију, увек на списку руског утицаја, који се све више појачава. Од наредних избора, у свим тим колонијама Запада, Русија очекује много, укључујући промену проевропских режима.

Чак и у Хрватској, коју су давно „ослободили“ ЕУ и НАТО, дешавају се такви политички процеси, које многи називају јачањем руског утицаја. Политичка странка „Живи зид“, оптужена је „као руски Тројанског коњ у срцу пронацистичког режима“.

Додатни поен још једној руској победи је недавно понижена Турска, која моли и додворава се Москви за „трајнији мир“. Молдавија и Бугарска су сада вођене проруским владама. Такође, нико на Западу се неће изненадити ни ако се Молдавија уједини са руском енклавом Поднестровље, посредно се припајајући све моћнијој Путиновој Русији.

Шта год се десило на плану описаних промена, режим у Украјини је у гадном сосу. Тамошња пронацистичка клика ће бити тада укљештена између чекића и наковња; биће жестоко притиснута и са западног и са источног крила.

Упркос релативно слабијој економији и озбиљној демографској кризи, Русија незаустављиво шири своју моћ и утицај у свим правцима. Путин маестрално игра тешку историјску игру. У односу на развијене земље, руска економија није јака, погоршавајући се још више због ослањања на своје главне привредне стубове – нафту и гас. Цене нафте и гаса су све нестабилније.

Додајући главни фактор руске моћи – руски понос, ово су, углавном, главни елементи који нуде закључак, „да Русија више држи до геополитичког, него економског утицаја“.

Без обзира на своју економску слабост, Русија је била одлучна да одвоји довољно средстава за своју моћну оружану силу, распоређујући на југ модерну опрему, укључујући и огроман нуклеарни арсенал наслеђен од Совјетског Савеза. Сви ови процеси се дешавају у време када је западна војна сила све гладнија за свим ресурсима.

Паралелно развоју војне моћи, ни руска наука и технологија није заостајала, као што се могло видети кроз стално ширење страха од хаковања западних циљева, како владиних тако и невладиних. Руски хакери су чак оптужени и за мешање у недавне изборе у САД, оптужујући Русију за допринос Трамповој победи.

Русија је показала да неће бежати ни од директног сукоба са Западом, само ако би то угрозило њене виталне националне интересе. Понижавајуће време за Русију из деведесетих прошлог века, сигурно се не може поновити, макар то значило и Трећи светски рат.

Под описаним околностима, један моћан пријатељ САД-а, није ни тако нужно лоша ствар. Путин ће се чувати ескалације сукоба, да не би угрозио наговештен добар однос са САД. Однос Русије са неким непријатељским чланицама ЕУ би пао у сену добрих односа Русија-САД. Треба се надати најбољем, јер свака друга могућност није добра за цео свет.

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!