Драгослав Бокан: Српска идеја је језгро Српства

За вас је речено да сте учитељ српске идеје. То помало звучи претенциозно, али кад други то кажу, онда је то, пре свега, опомена на одговорност. Шта је то српска идеја? Да ли постоји некаква конзистента наука српске идеје, може ли она бити друштвено и политички функционална? Ко су ваши претходници и има ли и данас учитеља српске идеје?

Драгослав Бокан
Драгослав Бокан

Ми, за разлику од Руса, готово да никада нисмо користили овај израз. Код њих је све оно боготражитељско и хришћанско у духовно-културном смислу веома често третирано као „руска идеја“. У нашем случају то се није догодило. Ми смо говорили о „начертанију“, „идентитету“, „отаџбинској мисли“, „националној култури“ (чак и о „борби идеја“), али о „српској идеји“ – не;што, наравно, не значи да српска идеја није постојала,и да се она не може, макар овако накнадно, дефинисати и истражити (тематски и хронолошки).

Она је, управо, „друштвено и политички (и те како) функционална“, неупоредиво више од свих конкурентских опција и модела разврставања, зато што многе теме збира и (у најбољем смислу речи) „своди“ на саму суштину – на само језгро „српства“ и, успут, олакшава међусобну комуникацију разних истраживачких жанрова (философског, богословског, културолошког, историјског, па чак и социолошког).

А код нас, у српској традицији, вековима већ постоји линија „духовне културе“ која је и одржала наш народ у вечности (а не само у историји). Пред сам Други светски рат, та и таква матица српског Предања добила је и свој назив – светосавље.

Млађи теолози и Љотићу наклоњени интелектуалци окупљени око Димитрија Најдановића пројавили су у нашој културној јавности овако формулисану и дефинисану идеју. Њихов труд постао је верификован и препознат, у пуном смислу речи, у време велике српске културне обнове, у време ђенерала Недића на челу српске привремене Владе народног спаса. Тада је „светосавље“ постало примарни, темељни појам новог почетка и редефиниције српске националне и православне културе. Све то, парадоксално, дешава се у најтежа времена страшних страдања, грађанског рата и окупације; али, као што знамо: „Дух дише где хоће (кроз кога хоће и кад хоће)!“

Ипак, најважнија личност за промоцију баш овако назване и дефинисане концепције „светосавља“ био је др (и отац) Јустин Поповић. Најпре серијом својих предавања на ту тему на подијуму Коларчевог народног универзитета у Београду негде самим почетком 1944. године, а потоми даљом обрадом и развијањем ове концепције у својој књизи о светосављу (која је изашла почетком педесетих из штампе).

Сасвим укратко, светосавље је окупљање свих српских Завета под један кров и са Светим Савом као несумњивим протагонистом и покретачем ове концепције. Њу можемо да дефинишемо оним „За крст часни и слободу златну“, можемо да говоримо о крштеној историји српског народа и уношењу јеванђелских принципа у отаџбинску теорију и праксу, па су онда и Косовски Завет (са својим носиоцима и тумачима), и Ђакон-Авакумовски Завет, и Завет Вукашина из Клепаца, или онај неименовани (али постојећи) Завет интелектуалне громаде какав је био владика Николај Велимировић, „само“ наставак Светосавског Завета.

То би био онај најкраћи увод у ову значајну, инспиративну и, пре свега, неистражену тему којом се ја већ дуго бавим.

perisic-i-simetic
Дејан Перишић

Српство као сенка прати издаја. Дух самопорицања, отпадништва и аутошовинизма као да је постао иманентни део наше заједнице. Ви сте се храбро загледали у тај тамни вир. Шта сте у њему видели? Откуда толико Јуда и Вукова Бранковића међу нама, и рађају ли се они такви или постају?

Најснажнија искушења увек нападају најчистију истину и највеће подвижнике, па је тако и у српском случају. Уз додатак двоструког, дуготрајног притиска на православне Србе (посебно од како смо изгибили своју државу): од стране Ватикана (и њиховог континуираног покушај прозелитског, присилног „унијаћења“), и од стране Запада (који је, а посебно Енглеска, увек кретао против Србије третиране као  „мале Византије“, а, затим, и „мале Русије на Балкану“); уз чињеницу да смо (стотинама година) били без државне и војне заштите – то је и најважнији разлог овог трагичног феномена.

Има и других занимљивих одговора на ово питање, али овај о коме говорим не сме се никако пренебрегнути и кобно расути у, за нас типичној, импровизованој психолошкој и карактеролошкој релативизацији.

Кад сам ја био дечак на  јунаке наше прошлости, као што су Милош Обилић, хајдук Вељко, Косанчић Иван, гледали смо као на оне који су „ултимативне фаце“. Данас млади немају живе идентификационе узоре, а националну причу узурпирали су „смарачи“. Ако знамо да без одушевљења нема живота, каква је перспектива „кукавног српства угашеног“?

Овим питањем савршено је формулисано оно најважније што је на нама у оваквим временима. Сећање на све врлинско и  јуначко, племенито и мудро у српској историји, и вредно извлачење тога из неправедног заборава (и изанђалих, те баналних тумачења) наш је најважнији задатак; важнији од свега другог што (нажалост) сматрамо много значајнијим, практичнијим и актуелнијим за нас и по нас.

Ми четврт века тумарамо кроз транзициону пустињу и још увек нисмо нашли свој пут. Зашто је то тако?

Зато што смо по ко зна који пут поражени и дословно докрајчени губитком сваке идеје суверенитета после 5. октобра 2000. године. До тада смо имали полудебилну, неспособну и лицемерну власт, а од тог мрачног дана Велике Илузије (и преваре, након масовне хипнозе) – ми више немамо државу, у класичном смислу речи.

Од тада Србијом владају само локално моћне, а суштински безначајне политичке фигурице и међународне марионете у функцији колонијалних гувернера (капоа, квислинга, макроа, издајника, како већ желите да их, подједнако тачно, назовете). Самим тим, транзиција се обавља као брутални експеримент са слугама и немоћним робовима у шта смо сви претворени (слагали се ми с тим или не), и зато је она тако сурова и бездушна (без обавезне демагогије са предизборним дељењем уља и шећера из Милошевићеве епохе). Сад се деле само речи и празна обећања, ништа сем тога.

vojo-i-zoki

С тим у вези је питање и политичке историје, чији сте и сами учесник били. Многи лију крокодилске сузе за Милошевићевим режимом. Какво је ваше сагледавања политичке стварности; како садашње, тако и оне из деведесетих?

Физички сам био у много већој опасности и под много горим притиском садистичке Станишићеве унутрашње армије де-бе-јаца, егзекутора и цинкароша свих врста, која ће 5. октобра издати свог формалног шефа, а поступити по наређењима својих правих газда из Вашингтона, Лондона и Брисела. Та „армија“ била је непријатељски постављена према мени. Међутим, неупоредиво горе и опасније за Србију јесте оно што се почело дешавати пре петнаестак година. Мене су у том периоду маргинализовали и више исмевали или бојкотовали него нападали. Али Србија је остала без војске, искусних официра, наоружања, ма какве илузије самоодлучивања и могућности стварне борбе за било шта (а поготово за Косово). Ужасна ситуација непрестано мимикрирана трагикомичним глуматањем нашег наводног „значаја“ („Пијемонт на Балкану“) и непризнавањем страшног пораза (налик капитулацији) који смо доживели.

Ви сте били амбасадор Новорусије у Србији. Реците нам како видите борбу руског народа у контексту светских збивања која све више подсећају на атмосферу пред Други светски рат?

Трећи светски рат почео је рушењем Берлинског зида, а први контра-удар руске стране догодио се тек недавно, повратком Крима у руске границе и активним учешћем руске армије у Сирији. То је и почетак позитивног решавања „Источног питања“ и, самим тим, реалне обнове руске Империје. Ја се надам некој новој Јалти, само овог пута са путиновском Белом, а не некадашњом Црвеном Армијом, на темељима руског самодржавља, православља и отпора њиховим (и нашим) непријатељима.

Без Русије ми напросто немамо никакве шансе за ма шта у постојећим околностима, а након наших (сада већ стогодишњих) серијских грешака, идиотлука и погрешних потеза.

Веома важна област вашег интересовања јесте култура. Рекао бих да вам је нарочито важна национална култура као израз националног идентитета. Може се рећи да је од времена Доситеја и Вука наша матица усмерена на секуларни ток. Дали данас можемо говорити о хришћанској култура и има ли она своју нит у нашој националној историји?

Преображајем духовне у интелектуалну културу  променио се (наглавачке и негативно)суштински правац српске културне политике. Свети Сава је ПОШАО У МАНАСТИР, а Доситеј ПОБЕГАО ИЗ МАНАСТИРА. То је и најбоља алегорија нашег пада у историји. А онда је све пошло нагоре и почело да тоне све дубље и дубље, независно од наших ратних успеха и оне заиста митске снаге обичног народа (незахваћеног овом издајничком, антихришћанском и антицрквеном атмосфером, која је обузела огромну већину интелектуалаца, трговаца и политичара). Тај секуларни ток коштао нас је трагичне појаве југословенства и комунизма, међусобних сукоба, напуштања српског пута и тоталне дезоријентације.

 „Спаса нам нема, пропасти не можемо“, рекао је Никола Пашић. Шта нам је чинити да не пропаднемо, а да се ипак и спасемо?

Да не убијемо свој ентузијазам и љубав према Отаџбини нестрпљењем и малодушношћу. Неће нам Деда Мраз донети слободу, нити ће нам се она „догодити“. Морамо да је заслужимо. Зато, правац у цркву, на литургију, и не само то. Мора да почне свакодневни, напорни рад на себи сваког ко жели да заиста буде користан Србији и свом народу. Без тога немамо права да се љутимо ни на кога, осим сами на себе.

Разговарао, за Искру, Дејан Перишић

 

2 коментара


  1. Врло добар текст.

    Дух је тај који мора остати изван граница кавеза у који су нас сместили. Тај дух мора бити активан и одважан, како се не би претворио у окошталу, стерилну љуштуру.

    Основу већ имамо, не морамо да је измишљамо. Имамо темељ Светосавља, који се може надограђивати и приближити младим нараштајима. Потребно је одбацити западњачку канализациону догму као једини прихватљив културно-политички образац понашања и развијати аутентично наше традиционалне обрасце и завете.

     
    Одговори

    1. СКК је зато и настао још крајем 2006. Организовали смо нане десетине предавања умних Срба, покренули овај, тј. прошли сајт 2011, али је јако тешко доћи до медија, а они су кључ.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!