АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КАТАСТРОФА СЛОВЕНА (3. део)

Али, док једноме не смркне другоме не сване.
У битки на Мохачу 29. августа 1526. године Турци катастрофално туку мађарску војску и у њој гине и сам мађарско-хрватски-пољско-чешки краљ Лајош II. Плашећи се турске најезде исте године чешки сталежи за чешког краља бирају Фердинанда I Хабзбуршког а следеће године мађарско и део хрватског племства за краља Мађарске и Хрватске бира такође Фердинанда I Хабзбуршког. На тај начин започиње и немачки продор на исток преко династије Хабзбурговаца проширењем њихове власти на Чешку, Хрватску и Мађарску. Али, мада је Фердинанд I проглашен и угарско-хрватским краљем највећим делом Мађарске и знатним делом Хрватске владали су Турци.
Зарад историјске прецизности неопходно је нагласити да Фердинанд I није био глава породице Хабзбурговаца, већ је то био његов старији брат Карло од Гента много познатији као цар Карло V који је наследио обе Бургундије, и војводство и грофовију, шпанску краљевску круну и царску круну Светог Римског Царства. Због тога што је био брат Карла V значај Фердинанда I био је неупоредиво већи него да то којим случајем није био.
Турска војска године 1683. опседа Беч. У последњи час опседнутима стиже у помоћ пољски краљ Јан Собјески и са својом војском побеђује турску војску Кара Мустафе 12. септембра исте године у битки код Калемберга. После те победе хришћанска војска продире на југ све до територије данашње Македоније. Рат и мир смењују се као на филмској траци, али као трајна последица остаје невероватно територијално увећање Аустрије за целу турску Угарску, те се граница 1739. године устаљује на Сави и Дунаву.

За нас Србе ови ратови су значајни по томе што су они проузроковали такозвану Велику сеобу Срба 1690. године. Свакако треба истаћи и то да је северна Србија у периоду од 1718. па до 1739. године била под влашћу Хабзбурговаца.
После ових ратова немачки продор на исток под Хабзбурзима заустављен је источно од Трансилваније и Баната чак код Влашке и Молдавије. За немачком влашћу крећу се и немачки колонисти те се они временом насељавају у Трансилванији и Банату. Заправо цео 18. век је век колонизације у Хабзбуршкој држави. У њој не учествују само Немци већ и многи други народи те на просторима колонизације долази до велике измешаности народа, а под немачком влашћу. Због енормног територијалног проширења Аустрија постаје велика европска сила и усредсређује се на исток и на југоисток док њене везе са Светим римским царством све више одлазе у други план.
Пољски Словени спасили су немачку хабзбуршку Аустрију од турске најезде 1683. године, па да видимо сада како су им се хабзбурзи одужили. Одужили су им се тако што је после мање од једног века, 1772. године, Аустрија заједно са Пруском и Русијом учествовала у I деоби Пољске и себи припојила чисто словенске територије: Галицију, Владимирију и Црвену Русију. Недуго затим, 1795. године, Аустрија учествује и у III, коначној деоби Пољске и осваја Малу Пољску и области око Лублина, па чак и територије источно од Варшаве.

Хабзбуршки германски продор на исток није се зауставио ни са деобом Пољске. Да су могли, с обзиром колико су били алави и незајажљиви, не би се они зауставили ни до Владивостока.
После руско-турског рата 1877–1878. године одржан је Берлински конгрес и по одредбама Берлинског уговора од 13.07.1878, који је потписало 6 великих сила и Турска, Аустроугарска је добила право да окупира словенску Босну и словенску Херцеговину, да у њима заведе ред, а да у словенском Новопазарском Санџаку стационира своје трупе. Прогласом цара Фрање Јосифа од 07.10.1908. године Аустро-Угарска је извршила анексију Босне и Херцеговине тј. припајање, без одобрења осталих потписница Берлинског уговора. Тиме су супротни интереси Србије и српског народа и Аустро-Угарске доведени до усијања. Бунила се и Турска, али када је од Аустрије примила одштету од 52 милиона круна, признала је анексију 26.02.1909. године. Царства су одувек трговала територијама, зар не?
Дакле, за само два века Хабзбуршка немачка држава проширила се на исток све до Лавова и Брашова, а на југоисток све до Новопазарског санџака. Као и када су сва друга велика освајања кроз историју била у питању, што су више освајали то су више нових непријатеља стварали и то се више њихова иницијална снага разводњавала и бледила. Док су освајали оне територије у којима је живео католички живаљ могло је донекле да се сматра да је за све те народе под Хабзбуршком влашћу најмањи заједнички садржалац представљало католичанство, али у свом експанзионизму Хабзбурзи нису знали да се зауставе, те су почели да освајају и земље насељене православним становништвом, па чак и муслиманским. Због хабзбуршке алавости, незајажљивости, аустријски Немци постали су мањина у сопственој држави, те својом недовољном бројношћу нису могли да проузрокују масовније насељавање на исток, мада није да га није било, а нарочито у Трансилванији и у Банату.
Као што је већ речено, немачки продор на исток на северу Европе други пут је заустављен њиховим поразом 1410. године у битки код Гринвалда, али је ипак остала као трајна последица нова држава, војводство, немачког народа од Висле до Њемена, која се назвала по староседелачком литванском паганском племену, Пруска и која је због пораза морала да прихвати вазалски однос према Пољској.
Још већи ударац од Гринвалдске битке Немачком витешком реду задаје настанак покрета Реформације у Немачкој почетком 16. века под идејама Мартина Лутера (1483 – 1546), те како се и сама Немачка поделила тако се и Немачки витешки ред разјединио и дошло је до његовог слома, тако да он губи територије Естоније и Летоније око којих ће се од тада гложити Шведска, Русија и Пољска.
Албрехт Хоенцолерн, велики мајстор Тевтонског реда, 1525. године спроводи реформацију на поседима реда и претвара их у своје наследно Пруско Војводство. Пошто је друга грана исте породице владала Бранденбургом то омогућава да се он уједини са Пруском 1618. године и од тада и једнима и другима владају изборни кнежеви (курфирсти) Бранденбурга. Током века Фридрих Виљем Хоенцолерн (1640 – 1688) успео је своје поседе да повећа чак три пута, а нарочито у прибалтику, у Померанији.
Пруско-брандербуршка изборна кнежевина добила је од немачког цара 1701. године дозволу да се прогласи краљевином. Настала је немачка милитаристичка, права разбојничка држава, увек спремна да путем рата освоји суседне територије. Када је Пруска отела од Аустрије Шлезију то је условило настанак савеза чак Аустрије, Русије, Француске, Шведске и Саксонске против ње. У Седмогодишњем рату (1756 – 1763) руска војска под командом грофа Салтикова побеђује пруску војску код Кунерсдорфа 1759. године и наредне године улази у Берлин. Само захваљујући помирљивости и чак идолопоклонству новог руског цара Петра III према Фридриху II Хоенцолерну, Пруска не само да опстаје већ и задржава у свом поседу Шлезију.
Даље увећање Пруске остварује се на рачун њеног словенског суседа, краљевине Пољске која је због свог накарадног унутрашњег уређења, потпуно супротног од прогресивних тенденција у читавој Европи, тј. стварања апсолутистичких монархија, била у тоталном хаосу и расулу. Склопивши савез са Русијом и Аустријом Пруска учествује у све три деобе Пољске: 1772, 1793. и 1795. и себи припаја територију Западне Пруске чиме спаја Пруску и Бранденбург, као и територије Велике Пољске и Мазовије, па све источно до Гродна.

 

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!