АЛЕКСА МИЈАИЛОВИЋ: КАТАСТРОФА СЛОВЕНА (1. део)

У исто време када је пропало Западно римско царство (476. године) на историјску позорницу ступају германска племена под заједничким називом Франци. Постојбина им је била западно и источно од средњег и доњег тока реке Рајне. Чинила су их многобројна племена од којих су највећа били Силијанци, Рипуаријанци и Хесијанци.
Под својим вођом Клодовиком (481 – 511) Франци код Соасона побеђују римску војску. Убрзо он постаје франачки краљ и прима хришћанство и то, за разлику од Гота који су примили хришћанство у форми аријанске јереси, Франци примају званичну верзију хришћанства, што ће да им обезбеди подршку Римске цркве у наредним вековима.
У свом освајачком походу на Галију, Франци протерују Визиготе из јужног дела земље преко Пиринеја у Шпанију. Код Поатјеа 732. године туку арапску војску и заустављају арапску најезду такође јужно од Пиринеја. Франачки краљ Пипин III Мали (751 – 768) одбранио је Рим од напада Лангобарда и део од њих освојених територија са Римом и Равеном поклонио је папи чиме је створена Папска држава која је постојала све до 1870. године. Од тада папе више нису били само духовни, већ су постали и световни владари, што ће да има велики значај за будућност Римске цркве.
Франачка држава достиже свој врхунац за време владавине Пипиновог сина, Карла Великог (768 – 814). Његово владање огромном територијом са многобројним народима од Барцелоне до Лабе и Панонске низије и од Данске па све до јужно од Рима, као и по њега срећна околност да је у то време Византијом владала жена, тј. царица Ирина (797 – 802), дали су му за право да га 800-те године у Риму папа Лав III крунише за цара. Том приликом од стране папе изнета је по први пут нова идеја, идеја стварања Светог Римског Царства.

Карло Велики је за време своје вишедеценијске владавине непрестано ратовао. Против Арапа, Баскијаца, Лангобарда, Бавараца, Данаца, Саксонаца и Словена. Због његове блиске повезаности са Римском црквом његови походи нису били само пљачкашки и освајачки, већ их је оправдавао и ширењем хришћанства. Са тим оправдањем нарочито се устремио на паганско германско племе Саксонце. На њих је за 30 година предводио чак 8 похода. Огњем и мачем преводио их је у хришћанство, али чим би са својом војском напустио Саксонију, Саксонци би се враћали својим паганским веровањима. Тек када је саксонско племство придобио на своју страну тиме што им је разделио земљу и пренео власт над слободним Сасима, док је за узврат оно прихватило хришћанство, Карло Велики је успео да потчини Сасе.
Занимљиво је да су у покрштавању Саса значајну улогу имали Саси свештеници из Енглеске. Наиме, још од средине 5. века Саси су заједно са Англима и Јитима започели инвазију на келтску Енглеску коју су 410. године напустили Римљани. У Енглеској Саси примају хришћанство једним делом од Брита, а другим делом од Ираца. После 2-3 века ти енглески саски свештеници заједно са војском Карла Великог на најсуровији начин утерују у памет хришћанство својим саплеменицима који су остали у постојбини. Захваљујући њима долазимо до једне од многобројних поучних историјских законитости, а која гласи да никада не треба веровати онима који су напустили свој народ, а касније се вратили јер у огромном броју такви више не заступају интересе свог народа и његове државе, већ заступају интересе оних од којих су се вратили. Почетком 21. века и ми Срби у Србији на најсуровији начин смо то искусили јер смо слепо поверовали оним Србима који су се са Запада скоро као поплава вратили у земљу. Најупечатљивији пример је Божидар Ђелић који је чак ликујући потписао у име Србије Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском Унијом и тиме задао смртоносан ударац српској привреди, а нарочито српској пољопривреди и истовремено омогућио баснословну, за српске прилике, корист за Европску Унију.
У својим походима на исток Карло Велики се није зауставио у Саксонији, већ је ишао и даље. На средњој и доњој Лаби наилази на полапска а на приобаљу Балтичког мора на приморска словенска племена. Разједињена и на нижем стуњу друштвеног развитка та племена нису могла да се супротставе војсци огромне и централизоване Франачке државе. Карло им је наметнуо плаћање данка и на граници са њима саградио је низ војних утврђења.
Источно од Лабе налазила су се словенска племена: Бодрићи, Љутићи, Гавољани, Лужићани, Поморани, а јужније од њих Срби чија се територија простирала чак и западно од реке.
Карло Велики поделио је своју земљу на области а у пограничним територијама те области су се звале марке. Добро утврђене служиле су за одбрану а још више, када су Словени били у питању, за даља освајања. Захваљујући тој подели сусрећемо се, ни мање ни више него са Српском марком.
Дакле, германски продор на исток, на словенске земље, започет је још за време владавине Карла Великог крајем 8. и почетком 9. века. Услед вишемиленијумске денационализације и германизације од свих полабских и приморских словенских племена данас је опстало у Немачкој још само око 120.000 Лужичких Срба.
После смрти Карла Великог дезинтеграциони процеси у његовом царству доводе 843. године до Уговора у Вердену којим је земља подељена на Западну Франачку краљевину, будућу Француску, Источну Франачку краљевину, будућу Немачку, и Италију. Та подела није успела да заустави даље слабљење краљевских власти и јачање утицаја крупних феудалаца. У Немачкој војводства постају државе у држави, а међу њима најважнија су била: Франконско, Швапско, Баварско, Лотариншко и Саско.
По распаду Франачке државе словенска племена су повратила своју независност, али су недуго затим морала да воде ратове са Источном Франачком државом, односно са Немачком, чији су краљеви и феудалци „бацили око“ на земље словенских племена.
До поновног јачања централне власти у Немачкој долази 918. године када је за краља изабран саксонски војвода Хенрих I Птичар. И он ратује источно од Лабе, али напада још северније, на Данце и припаја Немачкој област Шлезвинг. Син Хенриха I, Отон I, наслеђује оца на престолу 936. и влада до 973. године. У Риму 962. године крунисан је за цара Светог римског царства. Он припаја Чешку и Моравску свом царству и започиње насељавање са Немцима територија источно од Лабе. У то време полапски и приморски Словени трпе притиске не само од Немаца већ и од Пољака тако да се граница између Немачке и Пољске устаљује источно од Лабе на реци Одри.

Дакле, за мање од два века Немци су померили своју границу источно са Лабе на Одру и освојили територију полабских Словена. Поробљени Словени нису се са тиме лако мирили те за владавине Отона II избија 983. године побуна свих покорених племена из области око Лабе и Одре. Из своје огорчености на хришћанску цркву и наметања црквеног десетка побуњеници су чак ископали из гроба тело по злу чувеног бискупа Додила. Следећа два века немачка власт и хришћанска црква нису успеле да се учврсте у тим областима. Тако је на пример Отон III безуспешно ратовао против Словена на Лаби.
Оно што нису могли да постигну оружјем немачки цареви свој продор на исток остваривали су помоћу немачких хришћанских мисионара који своју делатност шире на исток. У Пољској и међу литванским паганским Прусима. Пољски краљ Мјешко I (963-992) прихвата хришћанство као државну религију.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!