Миленко Вишњић: Панична хистерија – од Брисела до Београда

vucic-na-klintonovoj-fondacijiНије њима због доласка Трампа на власт, колико због скоре и потпуне пропасти промашене и најагресивније идеологије и система у историји – неолиберализма. Баш њих брига ко је председник САД, брине их промена друштвеног поретка и губљење привилегија, стечених експлоатацијом других.

Сметао им је Путин, и још им смета, а сада им смета и „њихов човек“, Трамп. Трампу је, између осталих разлога, помогло да победи и то, „што су Клинтонови, њихова идеологија и такозвана мултикултуралност били најомраженији у САД, Европи, па и свету“.

Не дамо промену вољеног нам система!

Каква дрскост и безобразлук, да као решење кризе, најбучнији и водећи гласови  идеологије неолиберализма, од Брисела до Београда, гурају потпуно исте политике које су и изазвале ову, у историји највећу економску кризу? Текуће друштвене промене у Колевци идеологије око 300 ратова, само су природна последица отпора деценијски мрцвареног човечанства?

Доминантна парадигма неолибералне идеологије, у креирању економске политике и политике уопште, јесте претварање катастрофе у тријумф. Зашто неолиберално размишљање, које када се примењује изазва још већу кризу, уништава све пред собом?

Славој Жижек, словеначки филозоф, популаран код левичара широм света, изјавио је пре америчких избора, да би гласао за Трумпа само да је има право гласа.

Проблем за свет, за државе, и за њихове народе је у томе, што неолиберали непрекидно зидају грешке на грешке; успут, изазивајући ратове. Али донедавно, њихова истрајна медијска и свака друга надмоћ над масама, показује да њихови неуспеси још увек нису били у потпуности схваћени и препознати. Изгледа да се политичка зрелост човечанства почела да обликује по принципу, „морам почети веровати и својим очима“?

Оно што се дешава у САД, само је почетак промена који ће се десити у свету, посебно бучно у ЕУ, и остатку држава Европе које су на њеном погрешном путу.

Пре кризе, неолиберални економисти су се хвалили како су решили пословни циклус спровођењем инфлације, економске политике циљаног типа, и наметања буџетских оштрих мера штедње. Овако су говорили неолиберали и њихови полтрони касних 1990-их, почетком 2000-их, па све до данашњих дана.

Заслуге неолиберализма

Неолиберали су тврдоглаво уверавали и себе и свет, да је кејнезијанска економска политика (Кејнз је, између осталог, доказивао да слободно тржиште нема механизме само-балансирања, које доводи до запослености.) пропала ствар, правдајући предности своје идеологије, „да ће слободно тржиште и глобализација пружити максималан просперитет за све људе света“.

Тежиште им је било на дерегулацији рада и финансијских тржишта, приватизацији по сваку цену, крутим правилима за унапрјеђење буџетских вишкова и неодговорних централних банака, строго планираној инфлацији…

Шта је доброг та идеологија дала човечанству, и шта је могуће из ње применити у стварном животу, најбоље видимо по броју свакодневних протеста, броју агресивних ратова, тероризму, милионима избеглица, цепању држава, уништавању држава, уништавању целих култура…

Све ово је последица залагања за „заједничке демократске вредности“, као што су: демократија, слобода, поштовање закона, очување људског достојанства; без дискриминације због боје коже, вере, пола, сексуалне оријентације, политичког убеђења; политика климатских промена, борба против тероризма, борбе против глади и болести, ангажовања на успостављању мира и слободе … Слободе!? Тврдња европских бирократа да имају висок морални ниво, нема никакво упориште ни основу у овом нашем стварном свету.

Хистерија због губитка заштитника

Бриселски, европски и остали бирократи су у стању опште панике после избора Доналда Трампа. Исти они бирократи који су највише криви за игнорисање гласа и интереса својих народа и поштовања суверенитета других. Као да је битно америчком народу ко му даје посао, ко га не шаље у бесмислене ратове, и ко га штити од тероризма, изазваног империјалним ратовима побуњених Бирократа?

Најгласнији су они политичари који су се директно умешали у америчке изборе, дајући нескривену подршку једној страни, Клинтоновима. Међу највидљивијима су били и неки „наши“: Београд (због бомбардовања Србије, њен премијер је присуствовао и, наводно, помогао Клинтонову фондацију), Сарајево (ратне Клинтонове заслуге), Приштина (Клинтон им је дао независност), Загреб (Вашингтон их је „ослободио“ од Срба). Скопље и Бања Лука, били су нешта мудрији.

Шеф готово свих балканских бирократа, немачки канцелар Ангела Меркел, се сама понудила да блиско сарађује са Трумпом, али само на основу заједничких вредностима, као што су демократија, слобода, поштовање владавине права и расе, религије и пола…“ Меркел је понудила чисту охолост, као да је природно да се од Трампа не може очекивати да поштује „европске вредности“.

Председник Француске, Франсоа Оланд, описао победу као обележавање почетака „периода неизвесности.“ Пре тога, Холланд је рекао од Трумпа „добије жељу да повраћа“.

Председник Европске комисије, Жан Клод Јункер, један од најмоћнијих људи у Европи, рекао је студентима на конференцији у Луксембургу, „Ми треба да научимо изабраног председника шта је Европа и како она функционише“. Такође, тврдио је он, „Избор Трумпа представља ризик за узнемирујуће лоше интерконтиненталне односе“.

Бриселска „Панична вечера“

„Ми никада не бисмо имали сличну вечеру да је изабрана Хилари Клинтон. То најбоље говори колико смо готово у паници“, изјавио је један дипломата, из једне од мањих колонија ЕУ, мислећи на хитно сазвану „паничну вечеру“ у Бриселу, због шока од изненадног избора Трампа.

Немачки министар иностраних послова Штајнмајер, заклети Трампов критичар, због своје критике је имао користи у самој Немачкој, док су званичници у Бриселу тврдили да је идеја о недјељној „паничној вечери“ дошла од Федерике Могерини, представника ЕУ за европске послове.

Нису сви  били у „паници.“ Британија се тзв. Брегзитом на време извукла од бриселских бирократа – ЕУ. Министар иностраних послова Великe Британијe, Борис Џонсон, одбио је позив, поручивши својим колегама „да окончају колективну хистерију о изборним резултатима у САД“.

Ни премијер Мађарске, председник Чешке, Италије и неки други, нису дошли на „паничну вечеру“. Нису ни многи други, а желели су. Мами Меркел их није ни позвала. Не треба да нас брине да ће се због тога они на њу наљутити; они се никад на њу не љуте, па и кад њихов народ вређа.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!