Алекса Мијаиловић: Светло и тамно, део VII – О приступању Црне Горе НАТО пакту

Живот и јуначка дела гласовитог српског војводе Лазара Михаиловића Мутапа инспирисала су, надахнула су народне певаче да их опишу у следећим народним песмама: „Узимање Ужица“, „Бој на Чачку“, „Лазар Мутап и Арапин“, као и Алексу Шантића да напише песму „Кириџије“.
У песми „Лазар Мутап и Арапин“, Мутап мења Карађорђа на мегдану и убија црног Арапина. Када му Карађорђе нуди награду:
„Ишти, сине, шта је теби драго“
Мутап од свих богатстава за награду тражи само слободу јуначку:
„Да ми нико судити не може,
Осим Бога и тебе једнога“

Ето, тако је за Србе са почетка 19. века слобода представљала највеће богатство док су данашњи Срби, са почетка 21. века, реч слободу избацили из употребе, избацили је из свог језика и уопште је не користе, тј. слободу више и не спомињу. Заборавили су за њу.
* * *
Мегдан између Лазара Мутапа и Рада Лакетића пред Суводолску битку између српске устаничке Карађорђеве војске и турско-арнаутске војске Нуман-паше почетком јуна месеца 1809. године веома је поучан догађај за данашњи Српски народ, за разумевање догађаја из средине 2. деценије 21. века.
Наиме, пре неколико дана је Црна Гора, држава српског народа, потписала Протокол о приступању НАТО-пакту у пракси сурово доказаном највећем непријатељу Српског народа ма где он живео на простору бивше Југославије. Приступила је војној организацији којој припадају сви данашњи највећи непријатељи Српског народа.
Срби, војници Црногорске војске, нашли су се у истом положају као некада Раде Лакетић и осталих 300 васојевићких бораца пред Суводолску битку, односно на супротној страни од Срба, у непријатељској војсци. Већ су трупе НАТО-пакта и војска Црне Горе извели заједничку војну вежбу и то нигде другде него баш у близини границе са Србијом.
Но, да не грешимо душу.
И данашња држава Србија, тј. власт у Србији, тежи томе да угура земљу у Европску Унију и у НАТО-пакт, те је и војска Србије већ веома присутна у свим структурама тог пакта, као и супротно, и то у неупоредиво већој мери.
Дакле, ти Срби војници оружаних снага Црне Горе, а самим тим и НАТО-пакта, можда и неће да буду непријатељи власти у Србији, али ће сигурно да буду непријатељи Српског народа. Хипотетички, чак би могли да се нађу у ситуацији да заједно са осталим војницима НАТО-пакта бране прозападноевропску, ненародну власт у Србији од српског народа.
Једно је држава и она може да буде и оваква и онаква и никаква, па чак и ненародна, а друго је сам народ.
На крају, можемо да изведемо два основна од многобројних закључака који се просто намећу из мегдана Лазара Мутапа и Рада Лакетића, а са аспекта данашњег приступања Црне Горе НАТО-пакту:
1) Нуман-паша је са посебним задовољством и злурадошћу упутио Рада на мегдан да би гледао како се Срби убијају међусобно. Дакле, Срби у војсци НАТО-пакта могу да очекују да ће увек бити истурани у прве борбене редове да се боре против својих најрођенијих. Биће у ситуацији да убијају припаднике сопственог народа, а за рачун његових највећих непријатеља. Такође, и у сукобима по васколиком свету могу да очекују, баш због тога што су Срби, да ће увек да служе као топовско месо. Ако не знаш ко си и шта си то ће најбоље да ти објасни твој непријатељ. Он између Срба и данашњих такозваних Црногораца православаца свакако неће да прави никакву разлику.
2) Поступак Лакетића, његов договор са Мутапом, као и промена стране осталих Васојевића током битке доказују нам да никада НАТО-пакт неће имати поверења у Србе припаднике црногорске војске. Засигурно им неће дати да пилотирају борбеним авионима, нити да командују ратним бродовима, а о њиховом учешћу у штабовима крупних јединица да и не причамо. Ако не буду топовско месо не гине им учешће у позадинским јединицама, што се никако не слаже са вишевековном црногорском традицијом презирања сваког облика рада. Не гине им да раде у војним радионицама и магацинима, кухињама, да дају страже и пожарства, да буду ангажовани у јединицама за снабдевање, па све до одржавања хигијене у војним објектима. Од некада поноситог и ратничког народа данашњи војници Црне Горе у саставу НАТО-пакта постаће најобичније „судопере“ и „баба-сере“.
Било како било, тек данашње приступање Црне Горе НАТО-пакту остаће упамћено као један он најтамнијих тренутака у новијој историји Српског народа. Ако се тако представља како ће тек онда да се окарактерише будуће учлањење државе Србије у НАТО-пакт? Може да се окарактерише само са једним изразом из српског језика који гласи: „немам речи“.
Све дотле докле је данашња српска војска иста као што је некада била Карађорђева војска, слободарска и општенародна, њено приступање НАТО-пакту биће немогуће. Па да ли је она данас таква???

Алекса Мијаиловић

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!