Драган Пајовић: Таоци

Модерна талачка криза, у земљи где се вулгарно сматра лепим, примитивно напредним, а глупост надахнућем, попримила је облик неизлечиве заразне болести. Деца су таоци родитељских жеља, родитељи дечјих прохтева, жене мушких неиспуњености, мушкарци женских прохтева, запослени бескруполозних послодаваца и неефикасног преоптерећеног друштвеног сектора, послодавци, директори и директорчићи похлепних политичара, политичари самовољних инвеститора, инвеститори монополистичких корпорација, а корпорације тајних, окултних и сатанистичких групација о којима само слутимо и наслућујемо им будуће епохалне потезе.

Драган Пајовић
Драган Пајовић

Заточеништво пак, у зидинама предрасуда, промискуитетних ишчекивања и нерођених промена, заточеништво у коме обитавамо, настало у неспособности да живимо своје животе, неусмерени туђим ишчекивањима, створено у главама, паралишући нам вољу, и спојено са целим склопом балканских неписаних правила, произвело је стање духа које одговара политичкој терминологији момента, транзицији. Укорењени у бапске приче, обезглављени светским потресима прошлог, тоталитарног столећа, закаснили на састанак са будућношћу, ревносно чувајући обрисе лагодности, нашли смо се прикљештени између чекића и наковња. Заточили смо се у пригодном простору, не разумевајући лекције прошлости и не поимајући предности будућности. Направили смо кавезе у којима обитавамо, изгубивши појам о слободи, заборавивши да летимо, да сневамо о заједништву и да се боримо за друге и себе. Сву прашину смо гурнули под тепих времена и саплићемо се о њу нагомилану, тумарајући у простору који нам је наметнут, а који ће се нашој деци поново сузити, игром великих и сузама проклетих. А никога да плати за наше избављење. Сандук дуката, товар свиле или балу егзотичних кондимената, зарад којих се некада пустоловно полазило у откривање нама непознатог света, а данас се виртуелним преносом финансијских средстава у трену, мењају и кроје судбине и границе људи, племена и народа.

Ојађени, осакаћени, изневерени и пуштени низ воду, у овој светској талачкој кризи која базди на следећи судар светова, ставова, вредности и интереса, утамничили смо сами себе, првенствено погрешном пројекцијом према младим изданцима наше врсте, нашој деци, према којој се односимо на начин на који сами перципирамо окружење. Погрешан. Прво им намећемо све што и сами нисмо сажвакали, потом им подстичемо самовољу и поткупљујемо приврженост опонашајући облике понашања за које свесно знамо да не воде никуда и ничему не служе, јер резултати сами говоре, а њих не да нема, већ и они временом укњижени клизе са хронолошке лествице и подводе се под туђе.

И ту није крај. Тек је почетак будућих тектонских друштвених поремећаја. Нове генерације талаца сопствених предрасуда гомилају се на граничним прелазима обећаних земаља, а да нико не помиње обим будућих миграционих токова који неће почивати као ови, на вештачки створеним и одржаваним кризама и жариштима, већ на еколошким катастрофама планетарних размера које ће безмало разорити и оно мало постојаности хришћанске Европе какву познајемо.

И док се тамничари наших душа и тела поигравају са судбинама својих заточеника, са нама, ми смо се уживели у тој улози талаца и свакодневно им нудимо нове поводе да нас тлаче и држе у неизвесности званој тамничење.Прибегавамо са одређеном дозом креативности и маштовитости, својственој поднебљу, да им олакшамо процес тамничења. Убедили смо себе да још није догорело, да не вреди, да се нема са ким, да то са стране неће допустити, да је добро јер може бити још горе, да и није лоше јер мир је (ваљда се ратом, на Балкану, још сматра само пушкарање, а и како би, кад из историје само знамо о некаквим бежанијама званим офанзиве, измештеним на филмско платно у Гебелсовом стилу), да сачекамо боље време, да не таласамо, итд.

А разум нам се таласа попут војвођанског жита на благом ветру који удари са Дунавца и капарише нам вољу за изузетно, обнављајући понављајуће радње личног задовољења, ваљда смо толико закорели у пасивној апстиненцији од слободарења да, попут птица којима се отворе врата кавеза, мирно седимо на жичици и певушимо своје песме. У суштини, нама улога талаца највише и одговара, јер нас амнестира од одговорности пред другима и собом.

Драган Пајовић

 

2 коментара


  1. Нека талац и остане талац. Нека осећа ропство у себи. Нека буде роб. Само нека никад не постане слуга.

    Роб је свестан свог ропског статуса, свестан је да му је слобода одузета, и он ће се знојати, крварити и мучити, али ће чекати моменат, па када сване то јутро, он ће слободу отети од својих гонича. Вратиће се себи. Постаће опет Човек. Одбациће догму која каже да се човек рађа као роб, одбациће наметнуту идеологију назадовања у име прогреса, опет ће изградити Дух. У Новом свету, водиће га управо тај Дух, а не нека обездуховљена љуштура.

    Све док смо свесни ропског статуса, не треба се бојати за Човека. Међутим, циљ гонича јесте претварање роба у слугу. Процес уништавања Човека, завршава се оног момента када роб сиђе у амбис слугењарства. Слуга презире роба. Презире његову побуну, презире његову свест о слободи, презире његов унутрашњи отпор према наметнутом. Слуга ужива само у газдиним мрвицама, ужива чак и у његовом гневу и садизму, јер је то зона његовог комфора. Мисао о слободи, нарушава ову зону и зато је слуга, у обрачуну са робовима, још суровији од гонича.

    Зато, свако нека гради себе, нека се уздиже, нека се враћа својим коренима, прецима, Традицији, нека свакодневно уграђује нове материјале у изградњи свог Духа, како нас одлучујуће јутро не би дочекало неспремне.

     
    Одговори

    1. Разговарали смо на твитеру о томе да и сам напишеш неки чланак за СКК.Време је очигледно дошло. Зрело је!

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!