Жарко Јанковић: ЗАШТО У ЕУ МРЗЕ МЛАДЕ?

     Један  од  најраспрострањенијих  митова  у  вези  ЕУ  јесте  како  је  тамо  сјајна  будућност  и  велике  могућности  нарочито  за  младе. На  све  стране, са  екрана, реклама, билборда, излога  и  чега  све  не  смеју  се  и  клибере  млади  који  шаљу  поруку  како  су  они  кул, успешни, како  се  добро  проводе, како  је  на  Западу  једна  велика  журка  која  никада  не  престаје, а  добар  провод  и  паре  су  загарантовани. Стварност  је  много  суровија  и  другачија.

     Данас  у  земљама  ЕУ  влада  највећа  незапосленост  управо  у  узрасту  од  18  до  30  година. Као  последицу  тога  имамо  ситуацију  да  све  већи  број  аутохтоних, образованих, младих  Европљана  напушта  не  само  своје  земље, већ  и  континент  у  потрази  за  послом. И  док  гомиле  и  гомиле  исламских  миграната  преплављују  Европу  мењајући, свакако  не  на  боље, идентитет, културу, свест, радне  навике, образовање, читаву  цивилизацију, дотле  младеж  европских  народа  своју  перспективу  види  у  прању  судова  у  Сиднеју, или  у  конобарисању  по  Њујорку. Немогућност  налажења  одговарајућег  посла, стално  запослење  као  недосањани  сан, све  теже  решавање  стамбеног  питања, што  има  последицу  у  виду  све  мање  склопљених  бракова  и  све  мањи  наталитет, присилно  продужена  адолесценција  у  виду  живота  поред  родитеља  од  њихових  плата  и  пензија, створили  су  читаве  генерације  понижених  и  изгубљених  широм  Европе.

Жарко Јанковић
Жарко Јанковић

     Са  друге  стране, гледајући  евроунијатску  пропаганду, данас  се  као  једини  вид  прихваћеног  начина  живота  намеће  прави  култ  младости. Некада  су  као  друштвени  узори  били  сматрани  мушкарци  и  жене  у  озбиљним, зрелим  годинама  живота. Они  су  били  стандард  којем  су  млади  људи  тежили. Данас  смо  добили  генерације  које, што  би  рекао  Матија  Бећковић, мисле  да  су  старије  од  својих  дедова, а  млађе  од  својих  унука. Читав  живот  заснован  на  западном  моделу  потрошачког  друштва  данас  је  заснован  на  култу  вечите  младости. У  рекламама  се  појављују  средовечни  и  стари  људи  као  хипстери, музичке  звезде  у  шестој  и  седмој  деценији  живота  керебече  се  и  кревеље  уз  турбо-техно  звукове  као  да  су  у  узрасту  пубертетлија, лежерност, лажна  опуштеност, незрелост, примитивизам, самоувереност  праћена  невероватном  количином  глупости, данас  се  намеће  као  једини  исправан  модел  живота  у  неолибералној, глобалној  постмодерни. Све  се  претворило  у  један  велики  ријалити  где  се  остварило  проклетство  Ендија  Ворхола  да  ће  у  будућности  свако  имати  својих  пет  минута  славе. Иживљавања  по  друштвеним  мрежама, селфији, кликови, лајкови  и  сл.  нуспродукти  довели  су  до  колективне  шизофреније, психотичне  манијакалности, изопачености  отуђених, усамљених  и  несрећних  индивидуа  у  њиховом  неуспелом  походу  да  постану  нешто. Уместо  тога  остају  вечито  нико  и  ништа. Немојмо  заборавити  ни  идеал  вечите  забаве, журке  која  не  престаје, вечитог  “Егзита“, који  нуди  нове  симуларкуме, обмане  и  манипулације  младима  уз  обилато  експериментисање  новим  и  старим  дрогама.

     То  је  “провод  и  слобода“  коју  је  западна  елита, коју  чине  углавном  оседеле  дртине  више  са  оне  него  са  ове  стране  гроба, наменила  младима. Ови  западни  зомбији  и  вампири, осим  што  редовно  врше  трансплатације  органа  и  чишћење  и  замену  крви, попут  Рокфелера  који  у  себи  носи  већ  шесто  срце, а  спрема  се  и  на  седмо, просто  се  хране  крвљу  и  енергијом  убијајући  и  уништавајући  младог  човека  и  сваки  вид  његове, колико, толико, извесне  и  стабилне  будућности. Ови  акрепи  су  прогласили  “крај  историје“  преко  Френсиса  Фукојаме  и  самим  тим  крај  било  какве  будућности. Будућности  нема, постоји  само  вечита  политички-коректна  садашњост, која  може  мало  лево  или  мало  десно, али  суштински  се  ништа  не  мења. Они  су  ти  који  треба  да  господаре, а  ми  смо  ти  који  треба  да  будемо  срећни  ако  останемо  њихови  робови. И  баш  их  брига  што  половина  младих  у  ЕУ  не  ради. У  Њујорку  просто  плачу  за  белим  таксистима. Ако  нећете  да  радите  за  250  евра  код  “страних  инвеститора“, ту  су  арапски  мигранти, они  ће  да  раде  и  за  мање, а  шта  ће  са  вама  и  вашим  породицама  бити  када  нас  преплаве, то  либералну  елиту  баш  заболе, они  су  међу  одабраним  и  на  сигурном  месту, наћи  ће  се  нешто  од  Светске  владе  за  све  ове  љиге. Капитал  нема  отаџбину.

     Како  сад  направити  савршене  фах  идиоте  у  служби  Мамона? Наравно, реформама  школства, којима  се  не  види  ни  крај, ни  циљ, ни  смисао, осим  да  буду  у  служби  Њеног  величанства  тржишта. Кога  више  интересује  да  се  током  школовања  млади  људи  васпитавају  и  образују, јачају  и  развијају  своје  способности, карактер, морал, то  је  нешто  превазиђено. За  тим  занимањима  не  постоји  тражња  на  тржишту  рада. Млади  треба  да  буду  заглупљени, отупљени, уско  специјализовани  у  служби  глобалних  корпорација. Само  пуки  извршиоци. Па  и  наш  премијер  Вучић  стално  говори  да  треба  да  буду  у  служби  тржишних  захтева, да  се  школство  прилагођава  тржишту  рада  и  сл. Замислите  да  је  некада  давно  неко  полазницима  Лицеја  поставио  питање, а  шта  ћеш  ти  са  тим  да  радиш, гледали  би  га  као  лудака. Данас  лудаци  и  манијаци  владају  и  одлучују.

     Када  сте  и  образовање  свели  на  ниске  гране, онда  је  најбоље, деловањем  истих  тржишних  закона, купити  себи  неку  престижну  диплому  приватног  факултета, као  што  је  и  Томислав  Николић  урадио, по  систему  cash  and  carry. Зашто  да  се  мучите  и  учите, а  после  ни  посао  не  можете  да  нађете, када  овако  можете  у  елиту? Није  ово  необично  ни  за  чланице  ЕУ. И  тамо  се  штанцују  и  плагијате  докторати  и  дипломе, све  у  шеснаест. Они  несрећници  који  не  припадају  одабранима, висе  на  бироу, или  ако  и  добију  неки  посао  то  је  само  на  одређено. Зато  смо  данас  и  добили  померање  старосне  границе, па  се  младим  сматра  и  неко  ко  има  преко  50  година. На  самом  Западу  стасале  су  читаве  генерације  у  последњих  25-30  година  које  су  се  транзиционо  и  глобално  погубиле, отуђене, искорењене, безвољне, без  идентитета, свести, културе, осећаја  припадности, претворене  у  читаве  хорде  лутајућих, глобалних  номада  усамљене  гомиле. Њихов  заштитни  знак  су  руксаци  на  леђима, слушалице  у  ушима, патике, фармерице  и  капе  на  глави  који  лутају  за  неком  обећаном  земљом  Дембелијом  где  би  живели  свој  “амерички  сан“, који  је  у  њиховом  случају  постао  ноћна  мора. Генерације  изгубљених.

     Са  становишта  западне  геријатријске  елите  јасно  је  зашто  се   ово  ради. Међутим, поставља  се  питање  зашто  други  на  ово  пристају? Са  једне  стране  данас  на  Западу  “нема  земље  за  старце“, јер  се  култ  младости  непрестано  и  немилосрдно  намеће  и  експлоатише  као  једини  одржив  у  потрошачком  друштву, а  са  друге  самим  младима  се  укида  шанса  на  било  какву  будућност  и  кроз  систем  вечите  садашњости  држе  се  у  покорности  убеђујући  све  да  ништа  после  овог  не  може  да  буде. Али, ствари  се  мењају, споро, али  се  ипак  мењају. И  на  самом  Западу  појављује  се  алтернатива, чак  и  код  појединих  припадника  њихове  елите  долази  до  побуне. До  јуче  незамисливи  кандидати, политичари  и  странке  постају  фаворити  на  изборима, а  неки  и  побеђују, рецимо Трамп. Фукојама  је  погрешио, а  и  сам  је  то  увидео. Није  дошло  до  краја  историје, али  крај  неолибералног, униполарног, атлантистичког  глобализма  је  сигурно  почео.

                                    Жарко  Јанковић, Нови  Сад

 

 

2 коментара


  1. Нисам сконтао, у чему је проблем са Егзитом? Не можеш очекивати од нас који живимо данас, да изгледамо и понашамо се као твој деда.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!