Миленко Вишњић: По чему је Српска Пијемонт српства?

moze-li-srpska-postati-pijemont-srpstvaПосебно у великим градовима, опасна зараза названа европејштином захватила је готово све слојеве српског!? друштва – посебно српску корумпирану, полуписмену класу и њене медије, као и њене спонзоре – новопечене богаташе криминалце. 

Која још несрећа треба да се деси обичним Србима па да им се подигне морал и дух, обоје заражени најопаснијом друштвеном болешћу од које су патили многи Срби и у прошлости, клањајући се свему европском и дајући Бечу и оно што није тражио?

Европа нам није непријатељска случајно, већ суштински; дакле, само онда када је у непријатељству са самом собом, онда за нас може бити безопасна, написао је Николај Данилевски, руски филозоф и геополитиколог, један од оснивача цивилизацијског метода у изучавању историје, идеолога панславизма и аутора капиталног дјела „Русија и Европа“.

Да ли, на примјер – референдум у Српској, наговјештава политику наставка борбе у рјешавању „Источног питања“, које је после Другог свјетског рата било неправилно ријешено (биле су укључене и неправославне словенске државе: Пољска, Словенија, Хрватска, Чешка и Словачка), а пропашћу СССР, и такво какво је год било – поништено?

Није непознато да је актуелна руска политика пријатељски наклоњена Балкану односно, словенско-православној браћи, као и словеским државама дуж њене западне границе.

Ову нимало нереалну могућност може потврдити и чињеница да је данашња геополитика само наставак онога што се дешавало у прошлости, и што је имало своје заметке у сложеној дипломатској игри Европе (сада цијеле Западне цивилизације), Русије и Турске (сада исламске цивилизације).

Болест или издаја народа и државе?

Углавном, слику о некој земљи и њеном народу, странци стварају на основу понашања њеног руководства, тако је и Србија жртва антинародног понашања свог руководства.

Какво је то руководство Србије, посебно од 2000. године, па и Српске до 2007. године, није тешко закључити онима који су свједоци сталног пропадања српског националног бића, гледајући парампарчад од цјепкања своје матице, и уништавања вјековима стицане тековине? Мала је утјеха и Република Српска, јер Колијевка српске културе и државности, не може имати замјену.

Срби (да ли су наши политичари достојни тог имена), као чланови руководства, одричу се предања о српској култури, традицији, о цијелој српској историји; одричу се и самог смисла постојања Србије, као државе, Срба као народа.

Ти и такви Срби, одавно не слушају глас народне части, као ни усвојених моралних начела за која је тај народ крварио и гинуо, тешко организовао друштво, ратовима стварао државу.

Заражени европејштином и жедни за европским похвалама, чувајући интересе западних империјалиста и слободне трговине; због социјалне неправде, Владајући страхују од народних побуна, што их додатно приближава њиховим заштитницима.

Оптерећени сујетом; понизном жељом да постану дио европске породице, Владајући самообмањују себе и народ, да ће постати дио „праве демократије“. И птицама на грани је познато, да га задужују до неразума. Улагивачка и сервилна сујета политичке класе је у супротности са истинским и племенитим поносом „незараженог“ народа.

Губљење идентитета, дух сумње и самопонижавања, клањање свему европском, уништавање свега културног и националног, управо је дошло од српске скоројевићске политичке класе. Класа то сматра просвјећењем које ће „помоћи“ народу да промјени свијест, прилагођавајући је европским обрасцима и стандардима.

Себичне тежње које се стварају личним амбицијама и побудама, учиниле су Класу моралном наказом. Ни народ, они који је подржавају, није био имун на те промјене. Морбидно!

Колико год ово звучало милитантно: да би се ово стање промијенило, потребно је да дође до снажних друштвених потреса који би били подстицај за освијешћене народа.

Солидарност међу људима је потпуна само у трагичним ситуацијама, иако тога масе најчешће нису свјесне, успављујући се лажном надом у немогуће. Заражен највећом болешћу данашњице – неолиберализмом, дух еврофанатика, па и њиховог гласачког тијела је огрезао у понизном климању и подражавању.

Можда је у Српској сачувана резерва српског идентитета?

Босански лонац је почео да кува. Босански фронт је поново отворен. Кампови за обуку исламиста раде пуном паром. Британску резолуцију о „српском геноциду у Сребреници“, Руси су у СБУН, у јулу прошле године одбили.

У новембру прошле године, Уставни суд Босне и Херцеговине (који је сам по себи антисрпски), је донио одлуку да је национални празник Републике Српске, Дан државности 9. јануар, неуставан, „дискриминаторски“.

Ова пресуда је не само пријетња аутономији Републике Српске, него и стварно ускраћивање права Републике Српске да постоји и прославља свој рођендан, изгласан 1992. године.

Власти Српске су категорички, и уопште први пут, одбиле да поштују такву неуставну пресуду. Уместо да се заустави на томе, Сарајево је наставило са разним другим провокацијама и инцидентима. Неколико терористичких напада исламиста, МУП Српске је осујетио.

Провокације су свакодневне. Од упада СИПА-е у зграду општине Нови Град, у децембру прошле године, до хапшења Срба оптужених за „ратне злочине“ на подручју општине Власница.

После напада у Новом Граду, Скупштина Српске доноси одлуку о прекидању сарадње са сарајевским службама безбједности… Инциденти су свакодневна појава, што упућује на стање горе од оног деведесетих прошлог вијека, само под другим околностима.

На међународној политичкој и јавној сцени, није непознато да је Русија искрени и најмоћнији заштитник Републике Српске. Иако тренутна руска власт није крива, можда је Русија почела да некако надокнађује срамно остављање Срба на милост и немилост 1990-их.

Русија се вратила на Балкан, поново враћајући и симпатије православних народа. Срба посебно. Упркос жестоком информационом рату од Срба-антисрба, присталица „европског пута“, који стално шире лажи, „Русија ће вас поново издати“, број истинских русофила се стално повећава.

Како напетост са Западом и Сарајевом расту, а Србија пере руке од Срба преко Дрине, реално је очекивати да за Русију, Република Српска постане „по хитном поступку“ најзначајнији фактор на Балкану, па и шире, ако већ то није.

Ако руководство Србије настави да се игра са Русијом, трасирајући „свој пут у чељусти ЕУ и НАТО“; или, још горе, ако се докаже да то више није дипломатски маневар, онда се ускоро и реално може очекивати да Бања Лука постане стварни политички ослонац Србима на Балкану; ослонац, који би био центар утицаја Русије, и подстицај за остале државице широм Балканског простора, са сличним скривеним тежњама.

Трагедија: Судбина Срба у рукама еврофанатика

Бивша Југославија је поново постала линија раздвајања између геополитичких пројеката – Запада, на челу ЕУ, и пројекта Евроазијских интеграција, вођеног Русијом. Балкан је поново кључ „европског мира“. Укључивањем већине бивших југословенских земаља у НАТО и Европску унију: Србије, Македоније и БиХ посебно, Русија би била онемогућена на најмање четири колосјека догађаја.

Први и најважнији, иде према Србији. Укључење Србије у Евроазијску заједницу, створило би најбољу основу за стварање алтернативног стуба моћи у Европи, утемељеног на Балкану.

Економске могућности не би само створиле Русији економско упориште у Европи, и другим новим тржиштима, него би економски оживјеле и Србију, која би, после лијечења територијалних, економских и дипломатских рана, које јој је нанио Запад, била у позицији да увуче у ЕАЗ и друге земље Балкана, које имају сличне културне и историјске вриједности.

Други развој догађаја би се односио на Турску. Трећи би омогућио Русији несметан коридор кроз Србију. Четврти би био наставак интеграција у ЕА заједницу православних држава Балкана… Стога, од свих, могућа најопаснија ситуација је, ако Београд опет изда српске, па и руске интересе, онда је могућ најгори сценарио у којем би главну улогу добили  Срби.

Запад нема другог избора него да убрза распад и стезање Балкана, посебно Малих Руса. Србија би била још уситњена, а Република Српска институционално укинута. У супротном, Западна цивилизација би се суочила са масовним преласцима у наручје све моћнијој и привлачнијој Русији, изгубила би ослонац на муслиманском фактору, и довела у питање слободан пролаз до Турске.

Растурање бивше Југе, подјела на банана државице, и „легитимна“ окупација тог простора 1990-их, само су доказ више да не постоје никакве гаранције у савременом балканском геополитичком мечу. Све би било брзо заборављено!

Еврофанатици би глумили жртве западне завјере и тражили опроштај за издајничке злочине. Усташе, не би биле више усташе. Исламисти би престали да то буду. Балисти би скинули једну глави свом орлу. Приштина би била спремна закопати све ратне сјекире, поштујући моћ Србије.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!