Наташа Миљевић: Бекство у руралне пределе – потрага за изгубљеним миром

Данас када су кретање и сталне промене места боравка и дешавања на што више дестинација, посебно иностраних – императив, питање престижа и одређеног статусног симбола, говорити о феномену повратка на село делује на први поглед архаично и депласирано, осим ако то питање размотримо из угла оних људи, из истог овог миљеа светски пожељних занимања, образовања и каријера, који су такав модел понашања напустили док су још у пуној физичкој, интелектуалној и духовној снази и вратили се у наше рурално окружење – у српско село.

„Колико је већ данас самаца, депресивних, алкохоличара, зависника од пилула и интернета. Ми смо хипнотисани неподношљивом лакоћом живљења, а то плаћамо највреднијим што постоји – физичким и духовним здрављем.

Само повремено одахнемо, отпутујемо негде десет дана, подигнемо кредит да купимо нешто што мислимо да је много вредно, а не желимо да знамо да живимо у Фарадејевим кавезима електромагнетних зрачења, не познајемо првог комшију и солидарност нам се исцрпљује тако што ћемо лајковати петиције и сличице.

Потпуно смо у власти фармацеутске и прехрамбене индустрије која тако лепо пакује и дизајнира своје мамце. Страхујемо у себи од свега. Зар ћемо такав свет оставити својој деци? – Кристина Кљајић, 36, архитекта

Појава новог покрета повратка или боље речено одласка на село међу градским живљем код нас, посебно из интелектуално-уметничких кругова, је постала све масовнија појава и заслужује посебан осврт, који ћу покушати да објасним или барем опишем овде, укратко. Наравно, са аспекта једног интелектуалца који још живи у граду и нема искуства из детињства везана за дивне дане проведене на селу код бабе и деде је то разматрање мало дискутабилно, али можда је та прекинута нит са природом у мом случају управо јачи мотив да се и сама налазим у таквим размишљањима и почетним акцијама повратка у изгубљени рај наших пасторалних предела.

Живот у „конфекцијским бетонским кавезима“, које одбија даље да пројектује, како рече наш познати архитекта Кристина Кљајић, покретач Иницијативе Еко села Србије, која се преселила у село подно Рудника после рада у иностранству и нашим градовима, је заиста врло ограничен и крајње неприродан за људско здравље, било физичко, било психичко, ако је потпуно изолован од осталог живог света ове наше лепе земље. Питање духовног здравља наше нације, које је у сталном паду и у последње време доживљава посебно драматичне преврате у разним облицима деградације несвојствене Србима, је тема која заслужује врло опсежна разматрања и читаве платформе за реконструкцију и стабилизацију психо-физичког профила у Срба. Да цитирамо и мотивацију г-ђе Кљајић: „Деградација породице и заједнице је циљ новог светског поретка. Признали ми то или не, сви се осећамо мање више изоловано и беспомоћно у својим бетонским стамбеним кућицама. Све док нам младост и здравље дају илузију снаге, ми се уклапамо, такмичимо, боримо за ситне користи, а своје ближње доживљавамо или као саборце или као претњу. У таквом друштву, на жени је највећи терет, јер она мора много више да плати „слободу“ коју је извојевала. Циљ је опстати данас, издржати још мало са надом да ће се све некако, некада средити. Резултат је оно што видимо свуда око себе: усамљеност, беспомоћност, ескалација болести и алергија, депресије. Ја заиста искрено верујем да само физички, психички и духовно здрав човек може бити независан.“ (цитати преузети са сајта вести.рс)

Приступ г-ђе Кљајић је само један од добрих начина решавања проблема отуђења од природе и њених лепота које нас окружују и које смо ми, у овој бесомучној и бесциљној егоцентричној трци за профитом и нарциосоидним лајковима свих врста престали скоро да примећујемо. Ако посматрамо примере и других јавних личности које су се одлучиле на тај корак пресељења на село, а чији је рад те врсте транспарентан, видећемо у сваком лични печат и мотивацију ових власника и сеоских имања и газдинстава. Преко наших глумаца Ненада Јездића, власника имања од преко 20 хектара обрадиве земље или Бориса Миливојевића, који живи на релацији село-град, па све до нашег чувеног режисера Емира-Немање Кустурице, који је осмислио сасвим јединствен начин живота на Мећавнику на Мокрој Гори, приметићемо и да без обзира на то чиме се тачно баве на својим имањима, далеко од оног што модерним речником називамо цивилизацијом, сви имају идентичне циљеве – проналажење изгубљеног душевног мира, враћање природи у њеном најизворнијем облику, улагање стеченог дотадашњим радом у своју земљу и њена добра и несебично укључивање домаће радне снаге у читав тај процес, имао он и туристичко-уметничко-интелектуалну конотацију или само производну. Све масовнији долазак руских породица у наше сеоско окружење, куповина земље и почетак бављења пољопривредом, присутна у Србији у последње време је само још једна потврда да је ова нова тенденција заиста једна од примарних размишљања и за нас.

Наравно, живот на селу није само пасторалан и ружичаст, обојен искључиво природним лепотама, жуборењем потока из кога вода може да се пије, здравом храном и чистим ваздухом јер захтева много физичког рада да би се до свега тога дошло, осим онога што је још увек остало у тим пределима нетакнуто и незагађено оним што називамо технолошки прогрес. Породице које одувек живе на селу и то од пољопривредног рада, обраде земље, гајења стоке, воћарства и сл., а далеко од очију јавности то најбоље знају. Питања проблема у пољопривреди код нас су једна комплексна и врло опширна тема, посебно у органској грани која би требало да постане императив. Овде говорим много више о покрету пресељења интелектуалаца, засићених загађењима материјалног и духовног типа присутних у градовима, који постаје нова тенденција и нови стил живота, далеко здравији од оног који смо до сада практиковали.

Ето и зашто се умножавају етно села у Србији, ти драгуљи наших архаизама у позитивном контексту, са којима сви осећамо неку посебну повезаност, уткану у нас пре више векова, без обзира колико урбан био породични миље из кога смо потекли. Сам поглед на старе ћилиме, алатке за обраду земље из претходних времена, ћерамиду, земљане посуде, ћупове и фењере, брвнаре, дрвене мостиће и воденице, буди у нама неки посебан осећај повезаности са нашим прецима из ранијих времена, можда још цара Лазара и светих Немањића или још ранијих векова наше нације, које сви носимо у својим срцима и генима, а када се живело много здравије, по нормалним кодексима, са много већим миром у души, иако су та времена имала своје тешке прекретнице и драматичне догађаје. Српски манастири су опет, на други, посебан начин, оазе духовног мира, изграђене пре доста векова, а по правилу далеко од насеља због неометане молитве и обезбеђења прибежишта за српски народ у тешким раздобљима и сви до једног негују тај дух старих проверених вредности, у архитектури, књигама, везу, појању, живом свету који гаје или пољопривреди којом се баве. И ако већ желимо и морамо да останемо нација са интегритетом, нација здравих и независних јединки, које обављају своје послове на корист и своје породице и своје нације уједно, морамо потражити модел у коме ћемо прво ценити себе да би нас други поштовали, а то може бити само модел у коме се не губи повезаност са нашим коренима који нам само на понос могу бити.

У прилогу су и фотографије које ће донекле дочарати дух овог новог покрета у нас, које сам снимила на нашим сеоским имањима и етно селима у току прошле године. Можда оне, можда ови темати који ће у серијалу бити објављивани или завршни цитат Светог Владике Николаја, највећег духовног оца Србије после Светог Саве, и вас и нас ће макар мало инспирисати на размишљања у овом правцу у коме неки наши умни људи већ годинама живе и стварају, а за добробит свих нас, и своје и наше деце.

„Питате ме за пут, заморени тркачи?
К чему јурите, синови човечји? Кад би знали, к чему ходите, знали би и пут.
Безбројне су мете ваше, зато су вам и путеви безбројни.
Сударите се и проклињете један другог, зато што вам се путеви сударају.
Нека вас је колико траве на земљи, нећете се сударити, ако имате једну мету и један пут. И уста ваша осушиће се од проклињања.
Они што траже живот и истину, имају једну мету и један пут. Мета им показује пут, као што се сунце показује светлошћу. Заиста, ко се скрије од сунца, изгубиће и мету и пут, и узалуд ће се бацати по мраку тамо и овамо.

Не пуштајте се на путеве својих мисли, јер оне вас воде једна другој, и изван себе не знају ни мете ни пута.

Не пуштајте се на путеве својих уображења, јер они вас замамљују уравнаним коритима, док изненадно не поноре под земљу.
Не верујте својој души док год вам она указује на месо, у које се обукла, као на мету и пут. Да ли је икога до сад одећа водила путем?
Пут царству блаженства не налази се, и не показује се, и не пресеца се. Он се рађа у души онда, кад се у њој рађају живот и истина. Роде ли се живот и истина у души вашој, радујте се и веселите се, јер је и пут рођен.

Спасавај се док божанска луча гори над тобом. Јер кад оде од тебе, нестаће те као што неста, гле, и играјућег месеца на дну језера.“

– Молитве на језеру LVIII, Свети владика Николај Велимировић

Наташа Миљевић

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!