Горан Гаврић: Панчићева мржња и синдром Видкуна Квислинга

Има она добро позната прича о квазиновинарима и аналитичарима које сви антисрпски медији објављују и питају за мишљење, мада остаје мало мистериозно ко је умро па су они постали највећи стручњаци, најпозванији за питање и најдражи за објављивање.

Ок, није мистериозно, ако знаш какав резултат хоћеш, знаш мајстора који ће тај резултат да ти да, тог мајстора зовеш. Односно, кад хоћеш антисрпску свињарију какве би се постидјели аутори каквих „Вијести уммета“ и сличних гласила ИСИЛа, зовеш неког другосрбијанског аутора. А пљување Републике Српске што гнусније и што горе је један од омиљених спортова у тим круговима. Један од истакнутијих такмичара у пљувању преко Дрине је наравно Теофил Панчић.

Ево и линка до текста

Наручила Слободна Европа (чија се уређивачка политика на српском језику под командом ратне сарајевскомуслиманске школе не разликује од уређивачке политике муслиманске телевизије из ’93.) текст о прослави 25 година Народне скупштине Републике Српске и повељама и захвалницама том приликом додијељеним. Извођач радова познат и поуздан, са искуством и реномеом, па ајмо мало непрерађене пропаганде из 92. и 93, формиране на темељима оне загребачке из 91, из истог оног Загреба из ког је Панчић побјегао, Срби злочинци, Српска злочиначка, Караџић монструм, Алија највећи син босански бранитељ мултиетничности и сличних болештина.

Прво, на српском се „правомоћно“ каже „правноснажно“ Теофиле.

А онда ајмо: логично да је РС одликовала „злочинце“ јер РС нису ни основали Ганди и Дилан (Боб, не Меккеј) а није ни основана на „њиховим начелима, напротив“.

И онда почиње стара пјесма: ратни злочини, етничко чишћење, присилне миграције, злостављање мањина… „РС је настала на таквој подлози и ту помоћи нема“, „кршењем људских и Божијих закона“.

Довољно за квислиншки хонорар, јудине шкуде и задовољство наручилаца посла из Вашингтона виа Праг. Наравно, да би се попунио простор мора да се разради.

И ето по милион пута поновљене приче маестрално описане у филму „Ничија земља“: ко је почео рат. Онај ко више пута напише и објави текст о својој верзији рата побиједио је ваљда.

Тако је дакле разбијање СФРЈ и формирање муслиманско-хрватске државе у БиХ било у складу са људским и Божијим законима, а борба за опстанак (у) СФРЈ и борба за формирање српске државе у БиХ против тих закона, чији је тумач Теофил Панчић, како рече Ратко Дмитровић, улични продавац новина из Загреба.

Тај „прљав посао“ одбране српског народа у БиХ, тврди Панчић, би „некако сви да забашуре“. Да, тако је, онај ко хоће нешто да забашури организује прославу на којој додијели повеље и захвалнице, то је типичан вид забашуривања.

Даље Панчић пише:

„Ево рецимо једноставног квиз питања, како је настала Република Српска? Лепо, српски народ је тако пожелео, а његови представници следили су вољу народа. Чиста правно-политичка ствар, базирана на писаним и неписаним законима. Само што у пракси, ето, уопште није било тако. Да би се стање на терену довело у склад с „политичком вољом“, маљ бруталне етничке сегрегације морао је да ради пуном снагом, на веома широкој скали, у подугачком временском периоду.

Наиме, данас многи заборављају, а ови млађи ваљда ни не знају, да све до рата никаквих „етничких“ територија нигде у Босни и Херцеговини није било – ни бошњачких, ни српских ни хрватских. Премиса или догма управо оних које је високи дом сада тако дирљиво похвалио била је да за Босну нема среће док се не подели. Ако неће или не може сама, треба јој „помоћи“. Једини начин да се та тлапња оствари био је да се „етничке територије“ прво дословно измисле, а онда да се отелотворе, макар огњем и мачем. И да се, јасно, повежу у парадржавну творевину која ће бити што је год могуће етнички „чистија“, и која ће с остатком Босне и Херцеговине имати само минималну и формалну везу, тежећи томе да се и она раскине. Након што је посао (пре)успешно обављен, о њему влада својеврсна омерта: не питајте за „први милион“, ове остале ћемо вам радо показати.“

Е па, овде се већ види да се посао отаљава, много пута ваљда обрађивана тема па и Теофилу досадило помало озбиљно да се упушта. Не помиње Теофил да је постојала једна земља звана Југославија, јер то некако квари једначину како су „Срби одједном одлучили да створе РС“ па кренули да зло чине, зато што мораш да споменеш да су прво Хрвати, а богме и босански муслимани „пожелели“ своје државе, а њихови представници следили воље народа. Хрвати и босански муслимани покренули су „маљеве“ сегрегације и довођења у ред „стања на терену“ које им је сметало, односно постојања „високореметилачког фактора“, народа који се противио разбијању своје земље Југославије. Прескочио је Теофил стварање ЗНГ, ТОБиХ, ПЛБиХ, Зелених беретки, овладавање СДА и ХДЗа МУПом СРХ и СРБиХ, јер ето, то се не уклапа у причу „дошли луди Срби, починили злочин и направили своју државу на туђој земљи“.

„Етничких територија није било“, вели даље Панчић. А чега је било? Па било је АВНОЈевских граница, које су се ваљда, слиједећи причу о „Божјим законима“, спустиле с неба Јосипу Брозу 45, које су се једине морале поштовати. Џаба што је у БиХ живјело 33% Срба (пад са 44% из 1953), у Босни није постојало ништа њихово. Постојала је само од Броза створена социјалистичка република БиХ, које је ваљда владар био Алија Изетбеговић, а све у тој БиХ припадало је њему и његовима.

Наравно да је у БиХ и прије рата било доминантно етничких територија, и српских и хрватских и муслиманских, као и мјешовитих, али што је најважније, у Босни су постојала три равноправна и јако бројна народа који су имали право на равноправност. Нису Срби покренули ни распад Југославије, нити су у том распаду одлучили да муслиманско-хрватска коалиција преузме цијелу БиХ, већ ХДЗ и СДА. У том распаду, Срби у БиХ су имали право на равноправност, слободу, и зашто не, кад је већ постало јасно да другог пута нема, и своју државу. По изврнутој логици муслиманских пропагандиста (значи и Теофила Панчића) – пошто у Босни није било „доминантно етничких територија“ (а било је), стога 1.366.000 Срба није живјело нигдје, није имало ништа своје, и морали су да се потчине Алији Изетбеговићу. Ако би случајно неки Срби у свом мјесту у ком живе као народ хиљаду година одлучили да то не ураде, онда је то „измишљање, стварање и отимање“ ваљда туђе територије. Јер, ако ништа у Босни и Херцеговини није српско, што је Теофилова теза, онда они нигдје ни на шта немају право, а свугдје гдје успију да опстану и формирају своју власт, то је отимање и злочин.

Истина је наравно другачија – не постоји никакво забашуривање или „омерта о првом милиону“ односно настанку Републике Српске – истина је јасна и лако доступна. Када је бивша СРБиХ престала да функционише и када је хрватско-муслиманска коалиција везала барјаке и одлучила да узурпира власт и територију СРБиХ – Срби на то нису пристали, прогласили су своју власт, своју републику и то на територијама на којима су живјели. Када је почело оружано отимање о територије, Срби су одлучили да не чекају као 1941. већ да се бране. Да је та одлука била исправна показује чињеница – гдје нема Републике Српске, тамо више нема ни Срба. Територије које је запосјела муслиманска војска данас су етнички „најчистије“ у БиХ. Број протјераних Срба и Хрвата са тих територија укупно је већи од броја протјераних са територија које су контролисали ВРС и ХВО. Египат данас има већи проценат православаца него територије БиХ под бошњачком доминацијом, а прије ИСИЛа вјероватно и Ирак, Сирија несумњиво.

Што се тиче Теофилове друге „светиње“ – везе са „БиХ“ (читај бошњачко-хрватским политичарима и властима у Сарајеву), по њему велики је гријех ако су оне што слабије. Наравно, после разбијања Југославије, разбијања СРЈ, чак и отимања Косова од Србије, остаје питање – зашто би уопште Срби из Републике Српске имали жељу за неким јаким и блиским везама са онима који нису одустали од својих ратних циљева – њиховог уништења?

По ријечима аналитичара Панчића, Додик је само „настављач злочиначке политике“. Оне политике која не дозвољава апсолутистичку власт сарајевских ага и бегова над рајом сигурно јесте.

Објашњење ове тезе је следеће:

Зашто неумитно? Зато што га је у том правцу гурала сама чињеница да управља творевином етничког чишћења и ратних злочина, којој нити један од темеља није оспорио – ни њено унутрашње устројство (тј. моноетнички ексклузивизам) ни њен још 1992. засновани положај у односу на БиХ и на Србију. Није довољно помпезно се назвати „социјалдемократом“ да би се стварно и делатно разликовао од оних који су свесно посегнули за злочином не би ли остварили политички циљ који се – поновићу колико је год пута потребно – на неки другачији начин није ни могао остварити.

Идемо редом:

– РС није творевина етничког чишћења и ратних злочина, већ слободно изражене воље свог народа за слободом, самоуправом и потребе за заштитом права и биолошког опстанка.

– шта је „моноетнички ексклузивизам“ није објаснио – поштовање права Срба вјероватно.

– положај у односу на БиХ и Србију Републици Српској нико не треба да „оспори“, Република Српска има своје изабране представнике који о томе одлучују. Као велики демократа, Теофил наравно попут својих сарајевских господара заговара да Републику Српску велике силе силом преуреде по њиховим фашистичким сновима.

– Теофил није никакав врховни пресудилац о томе ко је „социјалдемократа“. То што се неко залаже за слободу, равноправност, референдум, поштовање равноправности, равноправне заступљености у одлучивању и запошљавању сигурно није антисоцијалдемократско. Зазивање фашистичких диктатура које ће „уредити“ РС пак јесте.

– ма колико пута Теофил поновио, наравно да се циљ могао остварити без рата и злочина – Лисабонским споразумом нпр, који су прихватила сва три народа, па се онда Алија чудно предомислио после боравака у САД и ћаскања с Вореном Цимерманом.

Шта је закључак? Док је новца биће и срамотних текстова који шире мржњу према српском народу. И то писаних у Србији, да би им се дао неки привид „самокритичности“ и „објективности“ ваљда. Срамне су појаве попут Теофила Панчића, његова мржња према Србима из РС и самој Републици Српској, његово ширење бошњачкомуслиманске ратне пропаганде.

Прича о „злочинцима“ је више прича о срамотном Хашком трибуналу за бившу Југославију који је истини, правди и помирењу нанио више штете него користи, посебно осуђивањем аутоматски по страначкој припадности а скоро и националној.

Слобода и равноправност ће остати заувијек циљ српског народа у Босни и Херцеговини.

А докле ће Слободна Европа објављивати текстове који шире мржњу према Републици Српској, то је већ друго питање.

 

2 коментара


  1. Beograd je najveći ne srpski grad: mora se po njemu pljuje
    Sviđa mi se · Odgovor · 5 minuta
    Minja Malbaša
    Minja Malbaša Sami elitisti, monarhisti i ostala bagra, ološ i šljam

     
    Одговори

  2. А ко би рекао да је и дебели Теофил побегао у Србију из Загреба, јер је, веровали или не – Србин.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!