Владислав Ђорђевић: „СТАКЛЕНИ ПЛАФОН”

Жене и мушкарци у бизнису
Жене и мушкарци у бизнису

Знате ли шта је „стаклени плафон” (glass ceiling)? Синтагму је први употребио 1985. амерички часопис Wall Street Journal. Одмах су је присвојиле феминисткиње и почеле снажно пропагирати, тако да је она данас стандардни део феминистичке пропаганде. Шта је то?

  1. Значење

По дефиницији коју даје управо Wall Street Journal, „стаклени плафон” представља метафору за „невидљиве препреке које спречавају жене у досезању челних позиција корпорацијског вођства”. Дакле, то је „појава неписане немогућности жена да у пословној хијерархији напредују до руководећих положаја”. „Стаклени плафон” подразумева то да је „напредовање жена у каријери ограничено на мање одговорне, мање истакнуте и мање плаћене положаје и то без објективних разлога”.

  1. Евалуација

Концепт је манипулативан. Садржи тачне податке, али их погрешно тумачи. Тачно је да жене обично „заузимају мање одговорне, мање истакнуте и мење плаћене положаје”, али није истина да је то „без објективних разлога”. Ти објективни разлози постоје, а своде се на специфичност женске природе. Будући да све своје тезе „родне” феминисткиње заснивају на претпоставци да међу половима не постоје никакве природне разлике, разумљиво је, али не и оправдано што износе такве дезинформације.

Али то дезинформисање није условљено незнањем феминисткиња, него њиховом подлошћу. Наиме, оне знају да постоје полне разлике, али их свесно пренебрегавају да би створиле утисак да су жене жртве патријархата, тј. мушкараца. Импликација концепта „стакленог плафона” јесте та да зли мушкарци „спречавају жене у досезању челних позиција корпорацијског вођства”. Дакле, мушкарци треба да се кају у праху и пепелу за своју мизогинију и да као искупљење жене подстичу „у досезању позиција корпорацијског вођства”. Концепт „стакленог плафона” имплицира мушку кривицу. У својој бити он је мизандријски.

  1. „Резултат економске и социјалне неравноправности полова”

Да је концепт мизандријски сведочи и наш аутор Ј. Смиљанић који је у тексту „Стаклени плафон и шта са њим” приметио: „Стаклени плафон је резултат економске и социјалне неравноправности полова”. Наравно, импликација је јасна: мушкарци су узрочници те неравноправности, а жене су њене жртве. Дакле, криви су мушкарци. И не само да су криви, него они треба да жене фаворизују како би напредовале у каријери и пробиле „стаклени плафон”. Концепт „стакленог плафона” није ништа друго него оправдање фаворизације жена у сфери економије.

Концепт „стакленог плафона” је тачан када описује стање, али нетачан и обмањујућ када описује његове узроке. Он занемарује оно очигледно: жене и мушкарци обично немају исте пословне приоритете и аспирације. То би могао да помисли свако ко има здраву памет, али ње нема код феминисткиња и њихових улизица. Тачније речено, имају они доста знања, али и лоше намере.

  1. „Стаклени плафон” координаторке радија

Постоји „стаклени плафон”, али он није резултат неког злог, мистериозног патријархата, него женске природе. Доказ? Моја пријатељица Мирјана Кнежевић је била дугогодишња радница у Координацији Радио Новог Сада. Једном приликом ми је испричала да су јој понудили руководећу позицију, али она ју је глатко одбила. Зашто? Због мистичног патријархата? Због мушке завере? Која је била та „стаклена таваница” која ју је спречавала да прихвати унапређење? Која?

Она сама ми је дала одговор. Као фина особа, удата жена и мајка једне ћерке, проценила је да би прихватање те позиције подразумевало и потенцијално сукобљавање са колегама и мање времена за породицу. Она није желела да дође у ситуацију да мора да се замера са дојучерашњим колегама. Одбила је унапређење, јер није желела више брига, а мање времена за себе и своју породицу. Дакле, одлука ове госпође је заправо рационална и није „резултат економске и социјалне неравноправности полова”, како тврде феминисткиње.

Осим тога, сигуран сам да је она као супруга и мајка очекивала да њен муж буде примарни зарађивач (primary wage earner), а не она. Стога јој повишица од неколико хиљада динара није значила много. Када је све узела у обзир, одлучила је да остане да ради у Координацији са мањом платом, али већим миром у души. „Стаклена таваница” је била у њеном срцу и у њеној глави, а не у мистериозним силама патријархата.

Пример је типичан. Није атипичан нити усамљен. Многе жене избегавају унапређења када сазнају да она доносе само више обавеза и одговорности, а мање слободног времена и задовољства. Стога је тврдња да је „стаклени плафон резултат економске и социјалне неравноправности полова” прворазредна манипулација. Али, то не изненађује. Феминизам је у целини једна свесна манипулација.

  1. Мушкарци као жртве „стакленог плафона”

Заправо, ако ћемо право, управо су мушкарци ти који могу бити жртве „стакленог плафона”. Како? Сасвим је могуће да жене баш зато што су жене буду предложене за унапређење. Мушки руководилац се може надати некој њеној протууслузи. Осим тога, он може проценити да жена неће имати амбиције да угрози његову позицију, а да такву амбицију могу имати други мушкарци. Жене управо зато што су жене могу бити фаворизоване, а мушкарци управо зато што су мушкарци бити затворени у „стаклено звоно”.

  1. Закључак

Свака расправа о међуполним односима која се не обазире на природне разлике међу половима осуђена је на обмањивање. Феминистички концепт „стакленог плафона” је управо једна свесна обмана.

У сржи, концепт „стакленог плафона” служи као оправдање за фаворизацију жена „у досезању челних позиција корпорацијског вођства”. Као такав, он је не само обмањујућ, него и непоштен. На крају крајева, он није само непоштен, него и економски штетан.

Сваког уторка, на страницама СКК,читајте нови чланак проф. Владислава Ђорђевића о лицемерју „родног“ феминизма.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!